Civilization: Beyond Earth – Rising Tide

Još od vremena četvrte Civilizacije stekao sam utisak da igre iz ovog serijala valja probati čim izađu, ali za ozbiljno igranje valja sačekati ekspanziju ili dve, ponekad čak i treću. Ispostavilo se da Beyond Earth nije ništa drugačiji u tome, jer je, uprkos jasno izraženim željama internetske javnosti za novim Alpha Centauri naslednikom, u pitanju ipak bila – Civilizacija. Istina, setting je bio potpuno različit, i neke mehanike promenjene neznatno, a neke manje neznatno, ali moglo se jasno videti da je vanila verzija igre u svojoj osnovi ipak rođena sestra Civ5. Srećom, Rising Tide je uneo izmene u ceo koncept, dovoljno da vidimo kako BE čini prve korake ka samostalnosti i nalaženju sopstvenog identiteta, što će, nadajmo se, nakon još jednog-dva dodatka dovesti do kompletirane, još odličnije igre.

Bitna promena koju ćete vrlo brzo primetiti na bilo kojoj mapi jeste da autohtone vrste više nisu nasumično dizajnirane zelene artropode, već se pojavljuju u mnogo više oblika – a i veličina. Čak, neki od novih oblika života koji su zastupljeni po biosferama dalekih planeta su prilično impozantni i nezgodni za odstraniti. Biodiverzitet definitivno dodaje plus i čini da se na svom novom komadu kamena u svemiru osetite mnogo više kao stranac. Ipak, sa razvojem tehnologija, neće vam trebati mnogo muke da starosedelačke bube lako obuzdate, pa čak i smirite u slučaju da uništite neku od njihovih naseobina (što je u osnovnoj verziji igre često značilo da ćete platiti visoku cenu). Ipak, najkorisnija novina je Leash skill, koji vam dozvoljava da lokalne vanzemaljce ne samo obuzdate, nego i dresirate i koristite kao sopstvene jedinice (“Ja sam Muad’dib, Kvizac Haderah, Božanski Car Dine!” uzviknuo je autor ovih redova nakon što je prvi put leashovao ogromnog Opsadnog Crva).

No, ono što Rising Tide čini unikatno zanimljivim i drugačijim od svojih spiritualnih prethodnika jeste činjenica da mora i okeani odjednom postaju igrivi, dostupni delovi mape. Drugim rečima, sada će gotovo sve oblasti koje vidite biti vaše polje za igru, s tim što u dubinama mora vrebaju nove opasnosti, ali i nove nagrade. Ovo znatno menja stil igre, budući da smo sada u situaciji da možemo da planiramo razvoj i van kopna, te će i teritorijalnih konflikata biti znatno više, budući da i pod površinom mora ima primamljivih stvari oko kojih neće biti zgoreg pošibati se.

Diplomatija i politika su konačno pomereni na nivo viši od „dam ti ovo pa smo kul“, te je sada igrač u mogućnosti da od svog lidera napravi ličnost sa više od jedne dimenzije. Naime, s vremenom ćete dobiti mogućnost da otključate karakteristike koje će jasnije definisati vašeg velikog vođu. Pored toga, i ostali lideri će biti malo definisanije ličnosti od onoga na šta smo navikli u vanila BE, a novina je i njihov odnos prema igraču koji se sada zasniva na dve skale: poštovanje i strah (baš kao i u svakodnevnoj politici). Naime, kako vođa svake korporacije ima lične preferencije, tako će vas više poštovati ako činite stvari koje su njegovom srcu mile (dakle, militarista će vas gotiviti ukoliko štancujete vojsku, a pacifista ako mirno i lagano prilagođavate sebe novoj planeti).

Ipak, ono što užasno kvari doživljaj jeste bag koji do pisanja ovih redova još uvek nije bio prepeglan a koji je čitav sistem diplomatije učinio praktično beskorisnim. Naime, u slučaju da igrate kao saveznik sa nekim od drugih vođa i vaš saveznik objavi rat nekoj trećoj stranci, to će automatski i vas uvući u isti rat. To možda ne zvuči strašno, ali u slučaju da vi objavite rat trećoj partiji, vaš saveznik neće automatski krenuti za vama. Da stvar bude još gora, ukoliko ste u savezu sa dve fakcije koje objave rat jedna drugoj, igra će vas automatski uvući u ratno stanje sa obe(!) Nažalost, još uvek ne znamo kada će ovaj problem biti prepeglan, iako je studio izjavio da imaju taj bag na umu i da će učiniti nešto da ga reše.

Sve u svemu, Rising Tide je definitivno korak u pravom smeru nakon Zemlje, i postaje mnogo vredniji igranja do ranih jutarnjih sati po sistemu „samo još jedan potez“. Uz korekciju tih nekoliko fatalnih grešaka u diplomatiji, mogao bi postati savršeno dobra standalone igra, a nakon još jedne-dve ekspanzije, možda bi se čak i glasni zagovornici Alpha Centauri kulta dali smiriti i priznati da pred sobom imamo odličnu, novu igru.

Za potrebe teksta igru je ustupio