Assassin’s Creed Syndicate

Još jedna godina, još jedan Assasin’s Creed.

Kao da je juče bilo kad smo se rastali od Arnoa i poprilično neslavnog nastavka po imenu Unity, za koji se priča da je uticao i na prodaju Sindikata, a evo nas pred još jednim nastavkom, jer Ubisoftova mašinerija radi tačno kao sat. I ponovo nas čeka prelep grad, zanimljiva istorijska podloga i desetine sati „rada“ da bi se sve otkrilo i završilo. Sve je drugačije, a sve je tako isto.

London iz druge polovine 19. veka deluje kao savršena podloga za ovakvu igru – najužurbaniji i najmoćniji grad na svetu, a opet prepun problema, industrije koja je u povojima i, naravno, prljavštine. I gradu se zaista nema šta zameriti. Lep, kao i danas, živahan i zanimljiv, prepun skrivenih kutaka i otvorenih pogleda. I, naravno, visokih zgrada!

Jednaka prava za blizance

Možda se sećate da se prošle godine digla velika halabuka oko reakcije Ubisofta na pitanje zašto nema ženskog igrivog lika – Aleks Hačinson, jedan od glavnih ljudi u razvoju igre izjavio je otprilike da je teže raditi ženske likove nego muške – što je dovelo do brojnih šala i ozbiljnih komentara. Naravno, šta uraditi nakon takvog PR fijaska? Staviti ženskog lika u igru, šta drugo.

Ipak, da ne bi žena bila sama, da joj se, ne daj bože, nešto dogodi, tu je i muški lik, čisto da bi svi bili zadovoljni. Lično, nisu morali da se trude. Od ovih, vrlo očigledno dvojajčanih, blizanaca, Ivi Fraj (Evye Frye) je toliko zanimljivija da Džejkoba (Jacob) nisu morali ni da prave – pogotovo nakon što su se odlučili da on bude jedan testosteronom napucan mladac koji želi samo da pravi haos u redovima Templara…koji samo želi da pravi haos, a da Ivi bude valjda prvi član reda koji razmišlja malo unapred, poštuje učenja svog oca i normalno razgovara sa ljudima koji žele da joj pomognu. Uz to i preferira stealth pristup misijama, što bi nekako i trebalo da bude logično za nekog iz drevnog reda ubica. Kupljen sam, hvala Ubisofte!

Postoje misije koje su posebno pravljene za jednog od blizanaca, ali većinu igre možete da igrate sa onim koji vam se više sviđa (ili da ih stalno menjate) pošto sva oružja, veštine, novac i sve ostalo što skupljate dele na ravne časti.

Šefe, da ga ja drmnem?

Sada je već prilično očigledno da su igre iz Batman serijala postale inspiracija svim velikim developerima, a ovde je to sada toliko vidljivo da se skoro pa i ne trude da to sakriju. Nekome će nedostajati stara, sporija varijanta borbe sa puno mačevanja (moram da priznam da sam jedan od njih), a ovde je na delu brza reakcija i prljava borba, slaganje komboa u dugačke nizove i zanimljive egzekucije. Možda je to i osnovni problem ovog (a i prethodnih) izdanka AC-a – veštine kao da su pravljene da bi bile što više kul, a o njihovoj korisnosti nije se baš vodilo računa. Sve to lepo izgleda, ali zašto bih morao da uradim 26 pokreta i onda sprašim neprijatelju pištolj u čelo, kad sam to mogao odmah da uradim? Većina će verovatno uživati u bogatstvu pokreta, pogotovo što je ovo prvi put da ga mogu videti u ženskom obliku.

Uz naše blizance, možete i regrutovati i celu bandu da biste, komad po komad, otimali grad od megabosa koji kontroliše sve u gradu (Templar, naravno), a delova grada ima. Povremeno se organizuju i velike borbe bandi koje su prilično zanimljive, ali haotične i pomalo beskorisne. Znam da Ubisoft želi žarko da pokaže kako je uveo „novosti“, ali ja i dalje žudim za Assasin’s Creedom u kojem skriven i nevidljiv lovim svoj plen i dokusurujem ga jednim dobro odabranim udarcem. Requiescat in pace, braćo i sestre.

Kutija puna peska

Nažalost, i pored svih naguranih sitnica, ponovo se stiče taj užasni osećaj skupljanja poradi skupljanja i dužeg trajanja same igre. Ubisoft konstantno gura open-world u svim njegoovim oblicima i ponekad nije jasno da li imaju ikakvu ideju u razvoju osim „više svega“. Igre su zaista napakovane, ali izazovi skoro i da ne postoje. I priča sama po sebi je već dugo u zapećku otvorenosti sveta – kao da je nakalemljena jer se mora. Toliko bogatstvo istorijskih likova, ali sve je to bilo zanimljivo kad smo prvi put sreli Leonarda, sada već odmahujemo rukom jer Čarls Dikens lovi duhove, Darvin je poluludi starac, a Bel je smotan lik. Ono što hoću da kažem je da ovaj serijal nije imao ništa uspešno „novo“ još od pojave brodova i pomorske borbe koja je usavršena u Black Flag­-u. A taj deo nije baš najlakše ugurati u dešavanja u Londonu ili Parizu.

Za kraj, valja reći da je ovo definitivno dobar i zabavan naslov, sigurno bolji od prošlogodišnjeg, ali da Ubisoft mora da shvati da će uskoro doći do konačnog zasićenja tržišta. Možda bi nešto moglo da se nauči od CD Projekta kada je u pitanju razvoj igara. Nada umire poslednja, jer Assassin’s Creed je našao put u srce velikog broja igrača – i ne bi mi nimalo smetalo da umesto po jednog osrednjeg naslova svake godine Ubisoft izbaci jedan vrhunski svake dve ili tri godine.

Ono što moram da pohvalim jeste zvučna podloga za igru sa odličnim instrumentalnim gudačkim delovima koji su mi možda i omiljeni soundtrack u AC-u do sada. Da se toliko pažnje posvetilo različitosti u samoj igri koliko se posvećuje detaljima, ovde bi stajalo daleko više pohvala.

Do iduće godine.

Za potrebe teksta igru je ustupio