Deus Ex: Mankind Divided

Što se samog narativa tiče, i dalje smo u čizmama Adama Jensena, dve godine nakon završnog poglavlja Human Revolution. Naš junak je sada stacioniran u Pragu, u ulozi operativca Interpola uključenog u istragu terorističkih pretnji nastalih u senci Aug Incidenta koji se odigrao na kraju prethodne igre. Posledice tog događaja su vrlo očigledne u svakom uglu prostora u kome se nalazite, jer je segregacija po “rasnoj” osnovi postala vrlo oštra, te Prag sada ima “Golem” četvrt u kojoj su augmented osobe odvojene od natural građana. Teme rasizma i predrasuda su vrlo plastično prikazane, od ljudi na ulici koji će vas gledati i gunđati budući da je Adam očigledno “jedan od njih” (ali je, kao i Geralt u Witcheru, nužno zlo, te mu se gleda kroz prste, iako će se prosečni seljanin triput okrenuti oko šerpe i pljunuti pod crnu mačku), do policajaca koji će vas vrlo osoiono maltretirati u okviru svojih mogućnosti. Naravno, to je samo početak, pošto se priča razvija u vrlo široku kombinaciju spletaka i zavera koje će se, više ili manje, rasplesti do kraja igre. Akcenat je vrlo jasno stavljen na društvenu kritiku, i donekle je jasno čiju stranu scenario drži, iako u tome ne uspeva uvek da bude baš savršeno uverljiv i dosledan “realističnom” pogledu na stvari.

Po pitanju gameplaya, Mankind Divided je definitivno napredovao ispred svih svojih prethodnika. Ono što prvo upada u oči jeste mnogo bolje rešen stealth koji je u HR umeo igrača da dovede do ludila jer se često i najmanja greška plaćala haosom i konačnim neuspehom. Ovde je ceo sistem šunjanja mnogo bolje osmišljen, te je ujedno i mnogo zabavniji za igru jer ne smatra svaku igračevu grešku neoprostivom. Pored toga, Adam ovog puta ne startuje od nule, jer pretpostavljamo da već ima neka iskustva i sposobnosti iz prethodne igre, tako da ćete već na početku imati sasvim solidan osnovni set skillova koji će vam pomoći da misije rešavate na način koji smatrate najpogodnijim. I to je ono u čemu čuči najveća lepota ovog naslova: sve što radite možete uraditi na način koji se vama najviše sviđa. Želite da se šunjate i izbegnete svaki sukob? Može. Diplomatski pristup? Može i to. Guns blazing? Naravno. Svaka misija vam daje odrešene ruke po pitanju rešavanja, i tu igra podseća na (takođe sjajni) Dishonored, jer je dizajnirana tako da je svaki način prelaska okej, sve dok ga vi napravite takvim da funkcioniše. Tako ćete svoje dodatne nadogradnje moći da postavljate u smeru koji vam se čini pogodnijim, ali uz određena ograničenja. Iako ćete imati sasvim dovoljno mogućnosti da nadogradite svoje veštine i osobine, Adam zbog svog hardvera neće moći da “tera” previše sistema istovremeno jer će to dovesti do “pregrevanja”, tako da ćete morati da birate kombinacije koje vam u tom trenutku najviše odgovaraju. Ovo donosi novu dimenziju taktiziranja i planiranja koja, iako na prvi pogled deluje ograničavajuće, zapravo čini igru još zabavnijom i zanimljivijom.

Sam Prag izgleda sjajno iako pomalo sivo, što donekle ima smisla uzevši u obzir realnost sveta u kome se dešava. Ukupan vizuelni utisak je ipak estetski malo iza prethodne igre koja je imala mnogo jači pečat u tom smislu. Od primetnih minusa tu su i pomalo čudne animacije tokom dijaloga, bez obzira na to da li su vam sagovornici iz ovog ili onog tabora. Framerate takođe ume da opadne (na PS4 verziji) u prometnijim ulicama, iako ne drastično.