Hitman: The Complete First Season

Moram da priznam da je sumnjičavost preovladavala u najavama za novog Hitmana, jer ideja epizodnog izlaženja jednostavno nije zvučala smisleno. Jedna druga franšiza, Resident Evil Reveleations, pokazala je da nema baš nikakvog smisla u tome i da Capcom eksperimentiše bez nekog naročitog razloga i potrebe. Teret očekivanja se nadvio i nad novog Hitmana, međutim, pokazalo se da ne samo da nije bilo potrebe za bojazni, već i da je epizodno izdavanje ponajbolji način da se iskusi ova odlična nova i ubitačna šunjalica-skrivalica.

Svaku epizodu moguće je završiti u relativno kratkom roku, ali pregršt načina na koji je moguće završiti pojedinačne delove svake misije, kao i zaista bogat spisak maštovitih izazova koji vas čekaju unutar svake na vrlo visokom su nivou.  Svaki posvećeni igrač i ljubitelj agenta sa brojem 47 verovatno je već detaljno upoznao svaki od 6 nivoa i njihove zagonetke i tajne. Da je igra izašla u jednom paketu (kao sada) moguće je da bi se dosta sadržaja propustilo, a to je zaista šteta. Za one koji još nisu igrali, savet da ne žure, već da provedu više vremena na jednoj mapi, nauče je, i potrude se oko izazova – ako ste fan Hitmana, verujte mi da se strpljenje ovde isplati.

Ne želim da otkrivam previše, jer osim standardne opreme koju biste očekivali od supertajnog agenta ubice, kao što su pištolj s prigušivačem, razni otrovi, pa čak i snajperi, najlepši deo predstavlja poigravanje sa sa stvarima oko sebe i rešavanje meta na razne „organske“ načine, korišćenjem okoline, tako da izgledaju kao nesrećni slučajevi. Uz malo truda i pravovremenosti, mogu se pronaći zaista hilariozni načini rešavanja „problema“. Tu je i sistem Opportunities koji će vam možda zasmetati svojom očiglednošću – vaš radio kontakt i šef će vam javiti koga da pratite (imate izbor da li to hoćete ili ne) i šta da uradite s njim da bi vam to pomoglo u misiji. To se može isključiti (kao i neke druga pomagala) u opcijama što doprinosi težini, ali to već zavisi od vašeg pristupa, volje i, na kraju krajeva, slobodnog vremena koje želite da utrošite na igru.

Prerušavanje je, naravno, i dalje jedna od osnovnih mehanika prilaska meti, igra naglašava kada i u koga se treba prerušiti reakcijama okoline (stražari na vratima će vas upozoriti da ne možete proći, ali ako ste maskirani u stražara, nećete imati problema i slično), što se malo komplikuje određenim NPC pojedincima koji vas mogu „provaliti“. Njih ćete prepoznati po tome što imaju mali beli krug iznad glave da biste znali koga da izbegavate, a u slučaju da ste se zaneli i neko vas primeti, uvek možete polako da se udaljite, izađete iz vidokruga, pa i maskirate se u nekog drugog ko je u blizini da biste potpuno nonšalantno mogli da odšetate. Muzika lepo prati dramatične trenutke i diže napetost kada postanete sumnjivi, lagano se smirujući kada i oni koji vas traže odustanu od potrage.

Priča nikada nije bila najbitniji deo Hitmana, a i ovog puta je prilično teško ispratiti koje kvazi-realno tajno društvo pokušava da radi zle stvari, jer je najbitnije da to vama omogućava neplaćeni odmor na divnim lokacijama širom sveta, gde možete da lišite života neke jako važne i bogate ljude, koji verovatno rade neke jako loše stvari. Najzanimljiviji deo su sitnice koje govore NPC-jevi, bilo da su u pitanju vaše mete ili sporedni likovi koje možete, a i ne morate, da iskoristite za svoje potrebe.

Ako išta smeta u novom Hitmanu, to su neobična duga učitavanja na konzolama. To je razumljivo kada se učitava nivo, koji je ogroman, ali možda se moglo poraditi na tome da učitavanje pozicije nakon što zaginete bude brže. Osim toga, praktično ne postoje zamerke jer ova igra ne pokušava da bude ništa više od onoga što jeste i što je trebalo da bude – povratak korenima, stari dobri Hitman, ali uz podršku trenutne tehnologije – veći, bogatiji, savršeniji, ali u suštini isti. Ako volite ovaj serijal, bićete vrlo zadovoljni.

Ako ga ne volite, možda je vreme da pokušate. Jer agent 47 je najveća bezlična faca u svetu igara.

Za potrebe teksta igru je ustupio