Need for Speed Payback

Plati pa se klati?

Ima sasvim dovoljno ozbiljnih trkalica na ovom svetu, čak bi se moglo reći da ih ima sve više, pogotovo uz naslove kao što su F1 2017, Forza, Project Cars, Gran Turismo. Primećuje se da pomalo fali onih pravih arkadnih naslova, čiji je predstavnik uvek bio Need for Speed serijal. Novi nastavak se, nažalost, nije proslavio, ali je u svojoj suštini, jedna ozbiljno zabavna igra, kad ne bi bila opterećena sveprisutnim loot boxingom i nedostatkom prave ideje šta želi da postigne.

Možemo da zanemarimo priču koja se fura na bilo koji Fast&Furios, a pri tome nema hrabrosti da se zaista prepusti slobodnom duhu tog serijala. Možemo da zažmurimo na likove koji su tanki kao flis papir i za koje ni nakon sati i sati provedenih u igri ne bih znao da kažem kakvi su, a nekima ni imena ne bih mogao iz prve da se setim. Ono što ne možemo jeste da ne primetimo na koji način igra kontroliše napredak. A to nije nimalo zabavno.

Ugraditi mikrotransakcije na kvalitetan način u igrama koje se kupuju po punoj ceni je sveti Gral današnje industrije video-igara. Nažalost, NFS Payback je odlučio da to uradi na jedan dosadan i nemaštovit način – povećanom potrebom da se grajnda za sredstva kojima ćete nabučiti kola da biste mogli da imate iole šanse u trkama, jer su protivnici moćni sa velikim M. Sve to znači da ne morate da platite da biste napredovali, nije to baš pay2win, ali nije ni daleko od toga. Otkako je počela halabuka sa Star Wars Battlefront II i njihovim nebulozama oko mikrotransakcija, EA je počeo polako da se udaljava od istog principa u Need for Speed-u. Ipak, i dalje se dobijaju kartice sa nasumičnim unapređenjima i slično, što zaista ima kontraefekat od željenog. Ako hoću da unapredim motor, želim da imam tu opciju, zašto izmišljamo toplu vodu?

I to je, istovremeno, šteta, jer kada konačno igrač uspe da se izjednači sa kompjuterskim protivnicima, do izražaja dolaze odlične (arkadne) kontrole i zabavne i dobro isplanirane staze i veliki događaji. Borbe protiv bossova su takođe odlično rešene, gde se igra na kvalitet svakog od njih i njima je prilagođena staza, ali opet se mogu dobiti na mišiće, ako ste išli na tu opciju.

Sve u svemu, teško je zaključiti nešto konačno o novom izdanju ove franšize. Preporuka hard-core ljubiteljima, da, ali kome još? Ako je arkadna vožnja vaša stvar, tu su zabavne trke, lepa okolina i automobili koji se možda ne ponašaju „realno“, ali sigurno je da su vrlo zabavni za vožnju. Ali ceo paket koji prati ovu lepu srž je jednostavno, u nedostatku bolje reči, nepotreban „smor“. Tu su sada prisutne i priče o tome koliko zaista koštaju igre danas, kuda ide industrija, blablabla. Lepo je sagledati trenutak u kojem je neka igra nastala i zašto je takva kakva je, ali teško da će neko za 10-ak godina želeti da se vrati ovom nastavku da bi vozio gomile trka samo da bi skupio kojekakve nasumične „kartice“ za unapređenja automobila. Za to vreme, neki od legendarnih preteča iz serijala i dalje se povremeno zavrte na kojekavim starim uređajima, zbog nostalgije i uživanja u vremenu kad je zabavna vožnja bila upravo i samo to.