NieR: Automata

NieR: Automata izašao je početkom 2017. godine, požnjevši dosta pohvala zbog svog sistema borbe, narativa, likova i tema kojima se igra bavila. Do kraja 2018. godine, igra je uspela da proda 3,5 miliona primeraka i da praktično spase Platinum Games, koji su bili pomalo na ivici propasti. Zato i ne čudi da je kao dobro primljena igra morao da izađe i svojevrsna GOTY verzija, u ovom slučaju pod imenom NieR: Automata Game of the YoRHa Edition.

Budući da se ova verzija razlikuje od prethodne samo po novom box art-u i tome što je DLC sada u sklopu igre, iskoristićemo komentar našeg stalnog saradnika Nenada koji je prelepo opisao originalnu verziju na game.rs grupi (upozorenje, tekst sadrži psovke, onako od milja):

„Originalni NieR sam odigrao na gurku, moram priznati. Toliko su mi govorili o igri kao malom divnom komadu egzistencijalne krize da sam uspeo da pređem preko mlakog gameplaya i nekako se nateram da je odigram. Jednom. Ok, onda i drugi put, jer znam da Yoko Taro nije baš u fazonu da ti otkrije sve iz prve. Then it hit me. Do trećeg kraja sam se već raspadao od tuge. Prvi NieR je bio jedna od onih igara koje čine da se osećaš loše, in a good way.

A onda je došlo vreme da se posvetim i Automati. Za razliku od prethodne igre, ova ima jako dobro ispolirane mehanike (praise Platinum). Ni u jednom trenutku mi nije bilo dosadno, baš zato što igra skače iz jednog stila u drugi, pritom ne menjajući svoju suštinu ni trunke – samo perspektivu.

I baš u tom grmu leži zec, najbolje stvari u vezi sa N:A su upravo različite perspektive koje igra pruža igraču. Počneš kao seksi android u ratu protiv mašina koje su proterale ljude na Mesec. Okej. Svestan si da nije sve tako kako izgleda, ali pičiš dalje ubeđen da ćeš videti šta se krije iza svega. A onda nakon skoro 60 sati igranja shvatim da uopšte nije bilo bitno šta se u NieR makrokosmosu dešavalo – ljudi, vanzemaljci, mašine, androidi, cela priča je samo pozornica za verovatno najbolje preispitivanje prirode ljudskosti, egzistencije, svesti i duše koje sam ikada igrao/gledao. Svaka čast Westworldima i sličnim pizdarijama, ali ovome mogu samo da se sagnu.

Pored toga, profesionalno deformisani komparatista u meni je uživao valjajući se u suptilnim i ne-tako-suptilnim književnim i filozofskim referencama kao prase u blatu. Volim dobar podtekst skoro kao sarmu, a ova igra ga je dupke puna.

Kao da to sve nije dosta, tu je i jebeni soundtrack koji me je bukvalno doveo do suza (pesma ispod i ending E, jebeno najlepši primer zajedništva i žrtvovanja koji mi je gejming u životu priredio – ko se tu ne razneži bukvalno nema trunke duše u sebi).

Ako iole volite “šta nas čini ljudima?” priče, by all the gods old and new, igrajte ovo. I igrajte mnogo, nećete se razočarati.“

Za kraj, nema šta da se doda. Ako već niste odigrali, a od ovog opisa vam ide voda na usta – da, vreme je da to uradite.

Za potrebe teksta igru je ustupio