Outward

Prvi susret sa konceptom koji je Outward plasirao u meni je izazvao mnogo više znatiželje od bilo kog prethodnog survival naslova. Nikada nisam bio preterano investiran u žanr, ali ideja da se takva mehanika implementira u manje-više klasičan fantastičan svet (jedno ne-tako-veliko open world opšte mesto) učinila je da zapravo probam da se i sam upustim u bauljanje po širokim prostranstvima koje ova igra nudi.

Nakon prvih nekoliko sati zaključio sam da, van sagledavanja svih vrlina i mana (što ćemo svakako uraditi ovde), Outward definitivno nudi nešto što nikada ranije nisam mogao da igram na ovaj način. Tamo gde će skoro svaki klasičan računarski RPG ubaciti svog igrača u čizme protagoniste koji je na ovaj ili onaj način predodređen da spasi svet, kraljevstvo ili mesnu zajednicu, ova igra vam neće dati ni čizme. Štaviše, oduzeće vam ih umesto dobar dan. Na samom startu ćete se naći u hrpi nevolja, nasukani nakon brodoloma, bez ičega osim svog imena i donjeg veša, duboko u dugovima i bez izgleda da u svom rodnom gradu to ikako promenite. Šta čoveku ostaje u takvoj situaciji, osim da se otisne u avanturu van gradskih zidina kako bi ponovo imao krov nad glavom, komad hleba i vode.

Caka je u tome što je krov nad glavom u početku zaista luksuz te sam bio prinuđen da spavam u logorima koje sam sam napravio, a hleb i voda su izuzetno bitni za normalno funkcionisanje. Kao što je u survival igrama već uobičajeno, vaš lik ima skale koje se postepeno prazne i sa sobom donose penale na mnoge sisteme funkcionisanja. Jedino što je različito od igara sa kojima sam se ranije susretao jeste to što vas Outward nikada neće zaista ubiti, ali ta besmrtnost sa sobom nosi neke druge probleme. Kako? Objasniću kroz lični primer.

Moj prvi lik, Yamezdeen, izašao je van zidina kako bi za lokalnu alhemičarku zgrabio pečurke iz obližnje pećine i time zaradio nešto novca, preko potrebnog za rešavanje stambenog pitanja. Nedaleko od grada u kome avantura počinje, mladi Y. naleteo je na dvojicu bandita. Ništa strašno, pomislio sam, sedeći u kokpitu, dva bandita ne bi trebalo da budu preveliki problem. Ispostavilo se da sam i te kako pogrešio i da su me prebili kao vola u kupusu, a potom onesvešćenog bacili u neku pećinu u kojoj sam se potom probudio. Dezorijentisan i zbunjen, tražeći izlaz iz pećine, spopala me je hijena koja se tu smucala, i to pre nego što sam uspeo da zgrabim barem baklju kako bih video u kojim sam se to nedaćama našao. Naravno, i u ovom sukobu Y. je izvukao deblji kraj i nakon blackouta bio obavešten da ga je lokalna rendžerka našla i odvukla u grad. Back to the drawing board, dakle. Nakon priprema i još jednog ili dva neuspeha, uspeo sam da dođem glave banditima, lootujem njihove (pravičnim besom uništene) ostatke, opremim se za nijansicu bolje i nastavim svoj put ka zelenijim poljima. Dakle, Outward je igra u kojoj ste efektivno besmrtni. Ali, nema snimanja pozicije osim onoga što igra radi sama, bez vaše kontrole. Svaka odluka, svaki propust, svaka greška – sve dolazi na naplatu. I upravo to je ono što igru za mene čini jednako strašnom i izazovnom, ali i uzbudljivom i zabavnom.

Borba sama po sebi ume biti malo trapava i spora, ali nakon navikavanja na istu i sticanja uslovnog refleksa da ranac skinete sa leđa pre nego što počnete da se makljate, stvari bivaju bolje s vežbom i iskustvom. Ipak, nikada nisam osetio da mogu da se opustim niti da su stvari postale previše lake. Takođe, replay value je veći nego što je u startu delovalo, budući da kroz jedan playthrough nećete moći da isprobate svaki build niti svaki lanac kvestova. Na kraju krajeva, to i ima smisla budući da vaš lik nije dragonborn koji može vladati svakom gildom, gradom i klubom čitalaca, već običan seljo koji je bukvalno počeo od nule, ako ne i ispod nje. U tom smislu zabavno je igrati se sa magijom iako sam tome morao da posvetim zasebnog lika tek nakon dosta eksperimentisanja i štrebanja. Magija u igri je više ritualističko-naučnog tipa, u smislu da će vam za bacanje čini često biti potrebne komponente, planiranje i vreme, povrh učenja spellova koje morate naći. No, to uspeva vrlo da nagradi igrača otkrivanjem kombinacija koje mogu dovesti do fantastičnih efekata. Neću vam reći koji su jer u ovom slučaju spojleri smanjuju oduševljenje po otkriću.

Grafički igra je sasvim pristojna. Uzevši u obzir da nije čedo AAA studija, smatram da je vizuelna prezentacija na sasvim solidnom nivou i da svet izgleda dovoljno interesantno da nije nikakav problem provesti desetine sati u njemu. Jedino što morate imati na umu jeste da su noći vrlo mračne i da lutanje bez svetla može često dovesti do gubljenja i/ili neprijatnih susreta u mraku. Ali, hej, eksperimentišite. Sa zvučne strane primedbe uglavnom mogu ostaviti na adresu voice actinga koji niti je preterano dobar niti se poklapa sa tekstom koji likovi “izgovaraju”, te sam po savetu drugog igrača isključio glasove i sve replike samo čitao.

To nas dovodi do još jednog zabavnog aspekta igre a to je co-op. Outward možete igrati sa jednim prijateljem, bilo u lokalnoj mreži, preko interneta ili u split-screen varijanti na PS4 u ovom slučaju, i time igra postaje još zabavnija. Istina, ume biti i mnogo više frustrirajuća kada vaš saigrač na neki način šutne osinjak i uvali oba vaša lika u neprilike iz kojih se ne možete izvući, ali i to je jedna od čari.

To nas dovodi do još jednog zabavnog aspekta igre a to je co-op. Outward možete igrati sa jednim prijateljem, bilo u lokalnoj mreži, preko interneta ili u split-screen varijanti na PS4 u ovom slučaju, i time igra postaje još zabavnija. Istina, ume biti i mnogo više frustrirajuća kada vaš saigrač na neki način šutne osinjak i uvali oba vaša lika u neprilike iz kojih se ne možete izvući, ali i to je jedna od čari.

Za potrebe teksta igru je ustupio