RAD

RAD je najnoviji indie izdanak iz kuhinje Tima Šejfera, najpoznatijeg po… lista je podugačka. Teško je reći da li postoji kultnije ime utkano u istoriju gejming industrije, čija zvezda i dalje sija. U današnje vreme volšebno rukovodi grupicom posvećenih umetnika iza naziva Double Fine, prošavši kroz nekoliko faza razvojnih paradigmi. Poslednja samofinansirajuća faza završila se akvizicijom od strane najvećeg behemota Microsofta koji je time značajno pojačao drugi tim za sledeću sezonu. Tekući projekti kao što su RAD, morali su biti finalizovani i plasirani na sve moguće platforme uključujuči i najpopularniji izbor indie developera, Nintendo Switch (verziju koju autor teksta preporučuje, jer je prosto savršen za ovaj „samo još jedan krug“ format igara).

Poslednji izdanak kreativnog direktora RAD-a je bio Headlander, logička platforma u kojoj ste upravljali glavom odvojenom od tela. Ali ako ste i ovaj put očekivali otkačenu ludoriju namenjenu casual igračima, na pogrešnom ste mestu. Žanr kome pripada RAD nije za svakoga. Rogue-like je jedna od stranih kovanica koja nema adekvatan prevod na naš jezik, ali se nepogrešivo prepoznaje po surovoj težini i resetovanju progresa svaki put kada poginete. Svojevrstan ekvivalent „Danu Mrmota“ u formi video igre, staviće na test koliko ste zaista gud.

U ulozi ste bezimenog tinejdžera neke od politički korektnih kategorija: pankera (prevalentna sociološka grupa 80-tih), cure ili tamnoputog momka, koje svetleća kreatura upućuje na vrlo nezahvalan zadatak spasavanja sveta u duploj post-apokalipsi. Njihov zajednički imenitelj je bejbol palica, ali još važnije sposobnost da mutacijama prošire ubojiti arsenal. Pored nivoa koji su svaki put drugačiji, nasumično pokupljene mutacije svaki prolazak kroz nivo čine drugačijim. Nad izborom mutacija nemate mnogo kontrole i njihov RNG aspekt je, pored proceduralno generisanog rasporeda protivnika i lavirinata, najbitnija mehanika kojom se igra izdvaja iz mora sličnih naslova.

Autori su izrazili kreativni genije kroz mnoštvo aktivnih i pasivnih mutacija, pa i smisao za humor jer su neke od njih jedva korisne i proklinjaćete sudbu kletu ukoliko vam nije zapala neka od mutacija za gađanje na daljinu jer je klinč sa radioaktivnim protivnicima izuzetno opasan. Kako napredujete kroz igru, možete da koristite do 3 mutacije istovremeno. Na početku igre imate na raspolaganju samo tri srca koje će protivnici za tili čas da istope ukoliko niste izuzetno metodični. Rouge-like igre smeju se u lice Souls igrama, koje većina igrača smatra tvrdim orahom. Ukoliko nehajno pristupite borbama, nadajući se brzom progresu i istraživanju novih zona, igra će vam svaki put udeliti šamar kao Betmen Robinu u čuvenoj memi. Surova težina je možda i najveća zamerka igri, koja je namenjena za specifičan soj mazohistički nastrojenih igrača sa inklinacijom ka indie žanru.

RAD pleni estetikom 80-tih godina i predstavlja pravu poslasticu za nostalgičare. Neonska svetla i boje vrište iz ekrana, prisutan je i svojevrstan CRT filter prilikom pauziranja. Valuta za otključavanje dodataka su diskete, a odlična muzika sintisajzera upotpunjuje halucinogeni doživljaj.  Dizajn radioaktivnih mutanata je suviše otkačen da bi se dao opisati prostim rečima, ali im je svima zajedničko da su daleko opasniji nego što izgledaju.

Nakon bezbrojnih smrti, počećete da se pitate da li je život postapokaliptičnog heroja zaista za vas. Držanje za ruku je zlatni standard industrije koja danas na sve načine pokušava da vas zadrži u igri, čineći vas daleko moćnijim od protivnika. RAD vas nasuprot tome baca u sumpornu kiselinu i gazi poslednji prst dok se grčevito držite za liticu opustošene zemlje, uz osmeh prljavog Harija: „da li se osećaš srećno, bitango?”.

Za potrebe teksta igru je ustupio