Earwig and the Witch (2020)

Svi umetnici doživljavaju kritike na račun svojih dela, ali deca slavnih ličnosti koja se odvaže baviti profesijama svojih roditelja dobijaju duplu dozu interpretacija i reakcija. Tako ih upoređuju sa celokupnim umetničkim stvaralaštvom iz njihove oblasti, ali ih takođe posmatraju kroz prizmu karijere roditelja koji su imali decenije da izgrade i usavrše svoje stilove i pronađu svoj jedinstveni “glas.”

Kada je reč o anime režiserima, Hajao Mijazaki je bez imalo sumnje najpoznatija ličnost u ovoj sferi animacije. Hajao je u “rovovima” japanske animacije još od ranih 60-ih i za to vreme je uspeo da radi na praktično svim zamislivim žanrovima i produkcijama – od niskobudžetnih TV animiranih serija, do raskošnih dugometražnih filmova. Za svoj nemerljivi doprinos u popularizaciji animacije je 2002. krunisan Oskarom za Spirited Away.

Za svakog stvaraoca njegovog kalibra se kad-tad neumitno poteže pitanje nasledstva – ko će biti sledeći Mijazaki? Javnost, a pogotovo mediji, obožavaju da dodeljuju ove epitete svakom mladom umetniku koji pokaže nešto talenta ili stilske sličnosti sa starim majstorima. Svet je prepun “novih Spilberga”, “Tolkina ove generacije” i sličnih besmislenih marketinških nadimaka.

Tražeći ko bi mogao da bude Mijazakijev naslednik, glavešine Studija Gibli su došle do zaključka da to može biti samo drugi Mijazaki. To jest – Goro Mijazaki, Hajaov sin. Njegov rediteljski prvenac, Tales From Earthsea (2006), adaptacija seminalnog fantazijskog serijala Zemljomorje slavne spisateljice Ursule K. LeGvin, prošao je mlako. Većina gledalaca i kritičara se složila da je priča konfuzna i zbrzana, bez topline i složenosti pređašnjih Gibli ostvarenja.

Ipak, ono što je bilo daleko zanimljivije je koliko je taj film ogolio neke Goroove šablone i težnje, kojima će se iznova vraćati u svojim potonjim delima. Tako, najzad, dolazimo do njegovog najnovijeg filma, Earwig and the Witch.

Senka džangrizavog Hajaoa je visila iznad ovog projekta već od samog njegovog začetka. Još jedna adaptacija dela Dijane Vin Džouns, čiji je roman Howl’s Moving Castle Hajao obradio u istoimenom filmu, Earwig and the Witch se najlakše može opisati kao razvodnjeni Hajao. Svi elementi su tu: mlada, neustrašiva junakinja, fantazijsko okruženje, priča u kojoj ona mora da se razvije kao osoba i tako promeni likove oko sebe. Ono što nedostaje su šarm, imaginativnost i organski, nenaporan razvoj priče i karaktera.

Kao i u svom prvencu, u kom je, iz nekog samo sebi poznatog razloga odlučio da deo priče posveti adaptaciji The Journey of Shuna mange svog oca (koja nema nikakve veze sa Zemljomorjem), u Earwig se takođe oseća kako Goro očajnički pokušava da emulira svog oca, uglavnom neuspešno. Goro zna šta treba da se dogodi u priči i kako likovi trebaju da završe svoj karakterni luk, ali ne i kako da služi kao njihov vodič i katalizator tog razvoja.

Tako dobijamo čudno strukturirani film koji svoje trajanje troši na ponavljanje scena, nedopadljive likove i 3D animaciju koja ne koristi nijednu od prednosti te vrste animiranja. Earwig, glavna junakinja, je posebno problematična. Mogu se povući direktne paralele između nje i Chihiro, protagoniste Spirited Away. Obe su devojčice koje su se, silom prilika, našle u situaciji gde moraju da rintaju za vešticu. Dok se Chihiro vremenom preobražava iz razmaženog devojčurka u hrabru i vrednu osobu koja izaziva divljenje duhova, mlada Erika Wig (ime koje su joj dali u sirotištu) traži načine da manipuliše ostalim likovima kako bi je služili i pružili što lagodniji život. Implicirano je da Erika poseduje moć kojom likove oko sebe prisiljava da je vole i žele da joj ugađaju, ali ovo je još jedan nedovoljno razvijen podzaplet priče.

Sve bi se ovo možda i dalo oprostiti kada bi barem animacija bila na zadovoljavajućem nivou. Earwig ne bi bio ni prvi ni poslednji animirani film koji je “izvukla” kvalitetna i inventivna animacija. Nažalost, on ne može ni time da se pohvali. Animacija je kruta, kamera statična, ali ono što zaista čini da sve izgleda tako monotono je amaterski odrađeno osvetljenje. 3D geometrija dolazi do izražaja zahvaljujući kontrastu svetlosti i senke i, bez pravilno integrisanih izvora osvetljenja, ovakvav tip animacije izgleda previše ravno. Bez ikakvog preterivanja se može reći da 3D crtaći iz sredine 90-ih smislenije koriste i bolje razumeju mogućnosti koje ova dodatna dimenzija otvara u procesu animacije.

Nijedan element ovog filma nije sam po sebi dovoljno kvalitetan da bismo  Earwig and the Witch zbog toga ikome preporučili. Dosadan i nefokusiran, krcat početničkim greškama u građenju priče i zakržljalih, nedorađenih likova, može eventualno poslužiti kao kuriozitet i frojdovski uvid u dinamiku disfunkcionalnog odnosa oca i sina.