Superman: Secret Identity (Busiek/Immonen; 2004)

Teška je sudbina ljudi koji nose poznato, „razgaženo“ ime i prezime. Svi ti Stevani Sinđelići koji neće junački skončati u rovu, opalivši hitac iz kubure u burad baruta i time pokosivši nadolazeće otomanske trupe; tolike Mileve Marić će svenuti pokušavajući da očiste prvu godinu na PMF-u, čekajući pri tom svog brkatog Švabu sa podjednako onesvešćujućim IQ-om; nijedan Mirko Topalović neće biti pošteđen slušanja rafalnih citata iz Maratonaca i pritiska vršnjaka da pronađe devojku po imenu Kristina.

Ipak, nekada se delić čarolije odlomi sa originalnog nosioca imena i rasprši se po krštenici novorođenčeta. Takav je, recimo, slučaj Klarka Kenta, Kanzašanina iz Piketsvila, čiji su roditelji pomislili da bi bilo simpatično nazvati muškog potomka svoga po najvećem kriptonskom sinu. Svet u kom on živi je, možemo reći, veoma blizak našem: „pravi“ Klark Kent, novinar Daily Planet-a i borac za istinu, pravdu i američki način u kostimu Supermena, ovde je, kao i u univerzumu koji mi naseljavamo – samo junak iz stripa.

Kent je, naoko, jedan običan tinejdžer. Introvertan je, teško pronalazi prijatelje, a pride je zaljubljen u devojku koja ne pokazuje mnogo naklonosti prema njemu. Kad ga ružne misli sadžgaju, okrene se pisanju dnevnika i štektanju i klepetanju po očevoj pisaćoj mašini. U školi ga dežurni frajeri zadirkuju, ističući činjenicu da postoji očigledna neusaglašenost između njegovog imena i reputacije slabića koja ga bije. Poznata priča, zar ne?

Ali, Kurt Bjusik (Marvels; Avengers) zaslužan je za to što ovo nije samo strip koji po milioniti put prežvakava temu kud me, majko, rodi srednjoškolca, već i nešto više, nešto što čini da se priča ne zaustavi samo u žanru drame, već i da opravda svoj naslov. Naime, jedne večeri, pogubljeni mladec shvata da ipak ima nešto više sličnosti sa Kal-Elom nego što je mislio, i tu počinju njegove avanture.

Strip je izdeljen na četiri dela, i svaki od njih nosi naslov koji aludira na parče mitologije ovog junaka – Smolvil, prva deonica, govori o njegovim ranim godinama; Metropolis je, kao što možete pretpostaviti, S namerom pođoh u veliki grad sa Klarkom Kentom u glavnoj ulozi; treći deo, Kula, sasvim zgodno izostavlja „samotni“ deo koji nosi dobro znana lokacija iz stripa; i, najzad, završno poglavlje, Sutra, lepo je zaokruživanje kvadrilogije.

Bjusik je odličan pripovedač, dobro prenosi Kentove unutrašnje monologe i rascepkane misli pribeležene na mašini. Na početku svakog poglavlja navodi sličicu ili dve iz pravog Superman stripa, koju koristi kao svojevrsni uvod u radnju – ta neusaglašenost stilova još više doprinosi kontrastu između dvaju svetova: sveta Klarka iz stripa Sigela i Šustera, i sveta Klarka iz naše dimenzjie. 

Može se reći da na crteži Stjuarta Imonena na neki način predstavljaju blago stilsko odstupanje od drugih radova u njegovoj dotadašnjoj karijeri: umesto uglačanih i doteranih tabli koje je furao u Ultimate Spider-man i All-New X-Men strip-serijalima, ovde imamo malo grublje konture i neobičnije boje, što možemo pripisati činjenici da je ovde Imonen bio i sam svoj kolorista, pa je bojom baratao slobodnije i tako izazvao efekat koji bi mogao biti blizak, uslovno rečeno, kombinaciji reljefa i akvarela. Deluje realistično, ali ne puca na dokumentaristički prikaz, pa ne gubimo osećaj da čitamo strip; u svakom slučaju, vizuelni aspekat je jedan od jačih aduta ovog ostvarenja.

Odličnu ekipu upotpunjuje čuveni slovopisac Tod Klajn, poznat po saradnji sa Nilom Gejmenom na nekolikim projektima, kao i mnogim drugim izdanjima kuće DC Comics. Njegov rad je prepoznatljiv i inventivan, a za to što se on istakao u moru sličnih zaslužan je Sandman, u kom je pokazao sve što zna.

Superman: Secret Identity preuređuje čitavu jednu mitologiju i naše poimanje iste. Ali, za razliku od nekih naslova – medij je nebitan – koji su se likom Klarka Kenta/Supermena bavili poslednjih nekoliko godina, može se reći da dosta pogađa njegovu suštinu i u tom pogledu ostaje dosledan. Možda sam slab na koncept varijacije na temu, ali bih rekao da je ovo jedna od nesvakidašnjijih, ređe rabljenih i valjanijih priča o Supermenu koje sam pročitao, iako, u suštini, i nije deo opšteprihvaćenog mita o ovom junaku.

Ne, to nije ptica niti avion. Realno, nije ni Supermen, ali to ne predstavlja prepreku da uperite pogled ka nebu i sami zaključite o čemu se radi.