Biomutant

Pre nego što sam pokrenuo i zaigrao Biomutant, žarko sam želeo da mi se svidi. Štaviše, bio sam ubeđen da hoće. Post-apokaliptični šareni (poluotvoreni) svet u kome simpatične cartoonish antropomorfne životinje koriste magije, pištolje i kung-fu, šta bi tu moglo da krene naopako? Mnogo toga, ispostavlja se.

Ako bih morao da opišem Biomutant jednim opštim mestom, to bi bilo “mnogo hteo, mnogo započeo”. Autori, švedski studio Experiment 101, su za svoj prvenac očigledno imali mnogo ambicija, ali su se iste raštrkale i rasplinule, ostavljajući tanak aftertejst premalo putera na previše hleba.

No, okrenimo se barem za početak onome što Biomutant radi dobro. Prvo i pre svega, sama igra i skoro sve u njoj izgleda fantastično. Vizuelni identitet je više nego šarmantan i to je još u trejlerima bio jasan glavni adut. Svet prosto pršti od živih kontrasta i fantastično upeglanih lokacija. Stil u kome je napravljena arhitektura (i sami likovi) je taman toliko hiperbolisan da učini celu sliku beskrajno simpatičnom.

Glavni lik je takođe sjajno dizajniran, i u svojoj default verziji izgleda kao nindža/bajker verzija Rocket Raccoona, u zavisnosti od toga koju klasu inicijalno izaberete. Character creator vam ne daje 100% slobode u smislu da nećete moći da promenite činjenicu da je vaš lik rakun-mačka-lisica, ali će vam dati dosta slobode da promenom inicijalnih statova definišete i njegov početni izgled pa će vam tako viša inteligencija dati veću glavu a veća snaga pretvoriti životinjicu u nabildanog rmpaliju. Ispostavlja se da početne vrednosti ovih statova nisu od neke velike važnosti tako da je ceo ovaj proces ipak prilično kozmetičke prirode.

Upravo tokom kreiranja (ili, radije, brušenja) vašeg lika na samom početku igre, počeće naizgled beskrajan proces bombardovanja igrača mehanikama. Na svakih nekoliko minuta igra (tačnije, narator) će vam objašnjavati kako da izvedete još nešto od stvari koje vam se beskonačno dodaju u arsenal sposobnosti. Ovo, naravno, može delovati dobro, ali kada nakon 15h igranja otkrijete potpuno novu mehaniku koja značajno utiče na igru na koju ste se već unekoliko navikli, cela stvar gubi osećaj jedinstva i više predstavlja lanac odvlačenja pažnje od onoga što u celoj priči škripi.

Ono što je već mnogima postalo prvi veliki kamen spoticanja jeste upravo ranije pominjani Narator. Naime, u Biomutantu skoro sav govor koji čujete biće narator otmenog britanskog akcenta koji služi kao prevodilac budući da sva stvorenja govore na izmišljenom nemuštom jeziku. Ovo u startu deluje kao interesantna ideja ali ubrzo postaje vrlo naporno, monotono i odaje utisak jeftinoće iznad svega. Pored Naratora, tu su i Anđeo i Demon, dve suprotstavljene strane vaše aure i sistema moralne klackalice. Ovih dvoje će se redovno prepirati i komentarisati vaše postupke u situacijama gde je moguće prevagnuti tas na jednu ili drugu stranu, ali ova mehanika, uprkos konstantnom potenciranju da je jako bitna, to zaista nije. Iako utiče na konačni rezultat u smislu otključavanja određenih krajeva, njen najveći značaj je u tome što su neke mutantske sposobnosti zaključani iza određenih nivoa bele, odnosno crne aure.

Ovo je samo jedan u nizu sistema koji se otvaraju i nameću jedan za drugim a koje ovde nećemo listati budući da bi oduzelo previše vremena, prostora i mane ovom autoru. Umesto toga, osvrnimo se na trenutak na borbu kao ključni element gameplaya. U pitanju je hibrid Arkham modela sa malo bržim i akcionijim pristupom građenju komboa koji horde neprijatelja mogu poslati u nesvest brzo. Ipak, iako je melee combat suštinski najzabavniji za igru, on je daleko od najefikasnijeg načina tamanjenja ne tako mnogobrojnih neprijatelja, te sam se ja, kao i većina igrača sa kojima sam uspeo da razmenim iskustva, relativno brzo okrenuo upotrebi pištolja koji su se pokazali kao najbolji izbor i esencijalno pretvorili igru u 3rd person shooter sa malo mlaćenja i natprirodnih moći ubačenih kao začin.

Pomenuta malobrojnost neprijatelja i generalno bilo kog sadržaja je takođe jedan od bolnih nedostataka. U svetu koji su ljudi napustili a životinje nakon ubrzane evolucije preuzele za sebe očekivalo bi se malo više… bilo čega. Ipak svet je jedna velika (uistinu šarena i prelepa) pustara. Po prvi put u svom višedecenijskom igračkom stažu sam se našao u situaciji da poželim da oko sebe vidim makar poneki ubisoftasti POI koji će mi dati priliku da uradim barem nešto i osetim da je svet na neki način živ, ali umesto toga dešavalo se da prođu minuti i minuti lutanja po mapi pre nego što naletim na bilo šta.

Narativ, koji je u ovakvim i sličnim igrama za mene glavni aspekt kojim me igra može kupiti, takođe je ostavio vrlo plitak utisak. Jedan od velikih minusa je reinterpretacija svih tekstova kroz glas već pominjanog naratora, ali to nije jedini problem. Kao i sa drugim aspektima, Biomutant i u fabuli pati od strašne neuravnoteženosti narativnih elemenata i tema. Pretežni osećaj je da igra istovremeno pokušava da bude i komična i da pruži tešku dramu, mračna i simpatična na vrlo oprečne načine. Upravo tu gde sam se nadao da ću naći barem neku iskupljujuću slamku za koju bih se uhvatio – potonuo sam zajedno sa nadama da ću u ovom naslovu uživati.

No, nije sve izgubljeno. Fakat je da, ako tražite naslov u koji se nećete previše udubljivati, ovo može biti igra za vas. Vizuelna estetika i pristojan sistem borbe će sasvim sigurno biti visoko na nečijoj listi prioriteta pa će u Biomutantu naći sate zabave. Nažalost, ja sam bio prinuđen da razočarano vratim disk u kutiju i nadam se da će Experiment 101 iz ovog eksperimenta izvući bitne lekcije i u svom sledećem poduhvatu pokušati da se više fokusiraju na manje stvari jer sam ubeđen da je zaista u pitanju tim koji bi nam mogao pružiti odlične igre. Paws crossed.

Za potrebe teksta, igru je ustupio: