Pentiment (2022)

Pentiment – reč koja vodi poreklo iz italijanskog pentirsi (pokajati se, predomisliti). Umetnički termin, pentiment označava mesto gde je oslikani originalni element ponovo vidljiv, iako je prefarban i izmenjen. Ovo se najčešće dešava zato što je gornji sloj boje izbledeo tokom godina (često vekova) i tako otkrio šta je prvobitno bilo naslikano tu. Veoma prikladan naziv za ovu istoimenu video igru, što ćete videti ako malo zagrebete ispod površine njene nesvakidašnje prezentacije.

Da bismo zaista razumeli Pentiment, moramo se osvrnuti na tvorca ove igre. Džoš Sojer, najpoznatiji kao režiser i glavni dizajner Fallout: New Vegas i Pillars of Eternity serijala, ima veoma zanimljiv pristup igrama na kojim radi. Opsednut određenim istorijskim periodima, njegov dizajn i pisanje krasi posvećenost istorijskoj verodostojnosti, čak i kada se radi o građenju fantazijskog sveta, kao i utilitaristički, često suvi, pogled na mehanike tih igara. Pentiment je za njega projekat strasti, nešto što pokušava da napravi već 20 godina. Posle nekoliko zaređanih velikih projekata koje je manje ili više uspešno sproveo, najzad je dobio zeleno svetlo za Pentiment. Uslov je bio da to bude igra manjeg obima i, još važnije, skromnijeg budžeta. 

Najupečatljivija stvar oko Pentiment je njegova vizuelna prezentacija. Baziran na ilustracijama poznog srednjeg veka i drvorezima koji su nekada bili korišćeni u štampi, ovo je grafički stil koji će vam se ili dopasti, ili vas odmah odbiti. Naravno, ovo nije potpuno verna rekreacija tog stila, već stilizovana aproksimacija.

Iako igra, sa izuzetkom nekoliko otpevanih pesama, nema glasovne glume za svoje mnogobrojne likove, to nadomešćuje zanimljivim upotrebama svojih fontova. Svaki lik, u zavisnosti od svog karaktera i društvenog položaja, koristi jedan od nekoliko fontova. Tako svetovna lica imaju gotičarski, monastični font, dok seljani imaju daleko jednostavniji, često pun grešaka u pisanju. Postoji i opcija da se koriste fontovi koji su lakši za čitanje, ali sem ako su vam ovi kitnjastiji fontovi potpuno nečitljivi, ipak preporučujem da se držite njih i tako se još više unesete u atmosferu koju igra želi da prenese.

U Pentiment pratimo Andreasa Malera, mladog umetnika koji ilustruje knjigu u Keirsau opatiji. Ova građevina se nalazi nadomak Tasinga, malog sela u današnjoj Gornjoj Bavarskoj. Igra počinje 1517, nedugo pošto je Martin Luter predstavio svojih 95 teza i time započeo protestantsku reformaciju. Ovo je istorijsko razdoblje velikih promena – Gutenbergova mašina za štampanje je revolucionalizovala proces pravljenja knjiga i ostale štampe, što je dovelo do ogromnog porasta književnosti i pismenosti. Ipak, svaka promena sa sobom nosi i posledice.

Igra ima zacrtanog lika, tako da ne postoji opcija da pravite svog. Ipak, nedugo posle početka ćete moći da izaberete određene stvari u vezi sa Andreasom – gde je živeo pre nego što je došao u Tasing, čime se tamo bavio u svoje slobodno vreme, kao i šta je studirao. Ovi izbori su jedine RPG mehanike u igri i utiču na to kakve će veštine i znanja Andreas da poseduje. Recimo, ako je neko vreme proveo u Italiji, sem svog maternjeg jezika, znaće još italijanski i nešto grčkog. Takođe određujemo i njegov opšti karakter, pa tako Andreas može biti knjiški moljac, hedonista, biznismen, itd. U zavisnosti od toga za šta se specijalizovao tokom svojih studija, Andreas može imati znanje o pravu, medicini, ali i ezoteričnijim oblastima poput okultizma.

Njegov život se sastoji iz rutine – živi u sobici koju iznajmljuje od lokalne porodice, dok svoje dane provodi u skriptorijumu manastira gde radi na svom remek-delu. Ovu svakodnevnicu prekida misteriozno ubistvo barona koji je bio u poseti manastiru. Za ovaj zločin je okrivljen Andreasov prijatelj i mentor, stari monah Pijero. Kako bi ga spasio od sigurne smrtne kazne, Andreas na sebe preuzima ulogu istraživača i obećava da će otkriti pravog ubicu.

Sve ovo dodatno komplikuje nekoliko stvari. Za početak, na raspolaganju nam je tek nekoliko dana nakon čega ćemo morati da predstavimo svoja saznanja i dokaze. Kao i u pravom životu, ovde takođe postoji ograničeno vreme u danu. Zbog toga je potrebno pažljivo planirati šta ćete tog dana raditi i koje ćete tragove pokušati da pratite. 

Nemoguće je pokriti sve stvari koje želite da ispitate – kako zbog nedostatka vremena, već i zato što Andreas ne može da poseduje sve veštine koje su potrebne za rešavanje svakog aspekta slučaja. S obzirom na to da ste uvek u stisci sa vremenom, to što Andreas nekoliko puta u toku svakog dana odbija da radi bilo šta u vezi sa slučajem dok ne jede (što, naravno, takođe troši dragocene sate) je – iako možda realistično – nagla pauza u ionako tromom momentumu igre. 

Takođe, ne postoji opcija za manual save, tako da ćete morati da živite sa posledicama svojih izbora, kakvi god oni bili. Ovo igri daje dozu replejabilnosti, ali takođe može da nervira igrače koji su navikli da u jednom cugu mogu da postignu i vide sve što igra nudi.

Ipak, najveći deo igre ćete provesti u razgovoru sa mnogobrojnim meštanima, pokušavajući da otkrijete šta znaju i da li su oni nekako umešani u ove zločine. Kao i svaki krimić ovakvog formata, uskoro će na površinu da isplivaju razne tajne i neočekivane međusobne povezanosti likova. U zavisnosti od toga koga okrivite, ta (potencijalno nedužna) osoba može biti pogubljena, što će direktno uticati na dalju sudbinu mnogih drugih stanovnika ovog sela.

Igra se odvija tokom perioda od 25 godina i grubo se može podeliti na tri čina. Slično romanu Pillars of the Earth Kena Foleta, a i seriji i video igri nastalim kao adaptacije ovog dela, možemo videti kako se selo i njegova okolina menjaju. Likovi koji su na početku priče bili deca se vremenom žene i dobijaju sopstveno potomstvo, dok članovi starijih generacija polako odumiru. Sve ovo igri daje gorko-slatki šmek neumitnosti i nade ciklusa života. Uopšte, upravo su likovi i iskrena depikcija osobenosti tadašnjeg života pravi razlozi za igranje ove igre. 

Paralele sa Disco Elysium su neizbežne. I jedna i druga igra su krimi misterije u kojima igramo kao neuobičajni detektiv u nesvakidašnjim okolnostima, uz nedostatak borbi i fokusom na narativ i likove. Ipak, sličnosti tu prestaju. DE je daleko zaokruženije delo koje bolje koristi jedinstvene prednosti video igara kao medijuma. 

Kao i mnoge Obsidian igre, Pentiment naprosto ima previše dijaloga. Premda su oni “meso” ove igre, znaju da poprime anahronistični ton koji vas lako može izbaciti iz doživljaja, i tempo igre bi bio umnogome življi da su ih malo skratili za vreme lektorisanja. U zavisnosti od toga koliko brzo čitate, za jedan prelazak ove igre će vam biti potrebno oko desetak sati.  

Tržište ne oskudeva u bombastičnim naslovima u čiji je razvoj uloženo stotine miliona dolara i golema količina radne snage, zbog čega je uvek dobro videti ovakve intimnije i manje projekte. Pogotovo kada nisu produkt indie scene, već jednog mejnstrim studija kao što je Obsidian. Sveto rimsko carstvo je, sa par izuzetaka, poput ljudskog Empire iz Total War: Warhammer, Kingdom Come: Deliverance, ili Darklands, retko bivalo adaptirano za potrebe video igara. Što je prava šteta, pošto je to mesto i vreme u istoriji koje obiluje narativnim i gejmplej potencijalom.

Ovo je igra koja je pravljena za nišu unutar niše. Ako se zanimate za istoriju, obožavate da čitate u video igrama, cenite umetničku nameru i skloni ste tome da se potpuno unesete u svet, likove i priču igre do te mere da joj možete oprostiti spor ritam i često frustrirajući dizajn – dobre su šanse da ćete uživati u Pentiment. Ali ako ne ispunjavate ove uslove, slobodno je možete preskočiti bez ikakvog kajanja.

Za:

• Unikatni grafički stil
• Zanimljiva priča sa puno račvanja
• Verodostojna simulacija i prikaz života u to vreme

Protiv:

• Prespora
• Previše dijaloga
• Bliža Visual Novel nego pravom RPG-u