Scars Above recenzija
Dis is a claimer
Uvek sam bio slab na manje timove i domaće developere. Ovo prvo znači da mi je zanimljivo kad manja grupa ljudi stvori nešto što ima glavu i rep, a da pri tom mora da krpi kraj s krajem, jer počesto to znači eksperimentisanje i kreativnost. Ovo drugo znači da se nisam previše radovao do sada, iako sam uvek pokušao da pomognem, kickstartujem ili “širim reč”.
Recimo da Scars Above spaja te dve stvari, domaći je developer kojem naravno želim sav uspeh, a Mad Head nije ogromna firma (mada, za srpske uslove…) i potrudiću se da budem fer i prema njoj i prema čitaocima. To bi bio, što kažu, disklejmer!
Priča vas neće oduvati, ali ima glavu i rep. Voleli bismo više, jače, bolje, doduše.
Efekat mase, ti li ste?
Prvih pet minuta Scars Above će učiniti da mislite da ste upali u Mass Effect, što zbog estetike prostora (svemirskog broda), što zbog likova koji izgledom i animacijama dosta podsećaju na Andromedu – na dobar način, ako je to moguće – a pozadinska muzika je vrlo ME inspired. Ekipica istraživača poslata je do Metahedrona, nepoznatog objekta koji se odjednom pojavio iznad Zemlje.
Naša hrabra ekipa do dodira sa nepoznatim objektom čak i uspeva da započne karakterizaciju likova, što je za svaku pohvalu – nažalost do kraja igre ne uspeva nikoga od njih da na bilo koji način učini prepoznatljivim. Da me neko sad pita kako bi bilo ko od njih (uključujući lika kojeg mi vodimo) reagovao u bilo kojoj situaciji, ne bih znao da vam kažem. Ipak, ovo nije redak slučaj u industriji igara i oprostićemo im, jer za nešto više treba ipak para i iskustva. S druge strane, glasovna gluma i generalno floskule koje izgovaraju su bezbedne i “sasvim ok” – ne nerviraju ili čine igru neigrivom kao recimo beskonačne replike glavnih likova u Forspokenu ili Atomic Heart, što je bonus.
“Možda je mračno, ali je bar ružnjikavo.”
Ne odmah u močvaru, Mijazaki!
Nakon krešovanja na nepoznatu planetu naći ćete se u močvari koja, nažalost, deluje kao da je ispala direkt sa PS3. Nisam siguran da li je ovo bilo namerno ili slučajno, ali ovaj, prvi, biom je istovremeno i najružniji i najteži. Kasnija područja su i vizuelno lepša i lakša za igranje (za šta je dobrim delom zaslužan veći izbor oružja i opreme). Prvi biom i prvih par (mini)bossova čine da zaista mislite da će ovo biti izrazito teška igra – nažalost ili nasreću (u zavisnosti od toga šta želite od igre) stvari postaju daleko lakše čim se izbor oružja proširi, ali o tome više kasnije.
Igra koristi nešto kao bonfire sistem, što će reći: kad poginete, probudićete se kod monolita koje ste u te svrhu aktivirali, sa stvarima koje ste u međuvremenu pokupili. Neko će reći Dark Souls, ali nije baš tako, ne gubite xp koji ste sakupili jer ga ni ne dobijate od ubijenih neprijatelja, već ga skupljate u vidu kockica koje su razbacane po mapi i koristite za razvijanje skillova. Skill tree, što je osvežavajuće u doba kad je svaka igra RPG, nije komplikovan niti prevelik i do kraja igre ćete uspeti da ga ispunite u potpunosti čak i bez zavirivanja u svaki kutak svakog bioma. Ostaje mala žal što developeri nisu dodali neke načine za korišćenje viška xp-a na samom kraju igre, bar za neke sitne dodatne bonuse, ali rekao bih da je to više pitanje vremena i resursa.
Stvari progresivno bivaju lepšima.
Shoot to kill – I mean, freeze, burn, acid shotgun to the face!
Oružja (tj. jedno oružje sa različitim elementalnim punjenjima) isprva je ograničeno, ali negde u poslednjoj četvrtini igre kad imate sva četiri elementa (struja, vatra, led, kiselina, unite!) stvari postaju daleko zabavnije nego na početku. Da li je neprijatelj osetljiv na vatru, da li ćete ga zalediti, da li je voda tu pa možete da ih opržite strujom, ili je pak “acid shotgun” najbolje rešenje? I tu se opet ogleda glavna mana Scars Above – zašto nije (ovako) zabavno od samog početka. Zašto korisne gedžete ne dobijamo malo ranije pa da možemo da kombinujemo i taktiziramo dok lomimo protivnike, a ne da nas bombarduju istima pred sam kraj?
Prirodno nadovezivanje teme na protivnike – ima tek nekoliko vrsta faune s kojima ćete se boriti i vremenom ćete ih sve jako dobro upoznati, ali ako ste navikli na raznovrsnost zverinjaka u naslovima koje su pravili 6-7 puta veći i iskusniji timovi, nećete se ‘leba najesti. I opet, to nije nužno loša stvar, samo da igra nije teža i dosadnija na početku, a lakša i zabavnija na kraju.
Povratak na Hermes je jako atmosferičan odmak od ostatka igre – ali i suviše kratko osveženje.
Šta reći, kakvu posluku porati?
Scars Above je možda najbolje opisati kao skoro-pa-AA naslov koji vuče inspiraciju iz ili može da se poredi sa mnogo igara (ima tu Gears of War-a, Remnant-a, Mass Effect vibracija), ali je dovoljno “ništa od ponuđenog” da ima potencijala da izgradi sopstvenu nišu na tržištu. Za to će mu, pak, trebati malo više ličnost i raznovrsnost, koje trenutno nema ili je na korak do njih.
Uz malo sreće, Mad Head će zaraditi dovoljno da napravi nastavak u kojem će moći da implementira iskustvo stečeno na Scars Above, bilo da gradi dalje u istom svemiru ili proba nešto drugo iz istog žanra. Držimo im fige, podržavamo domaće and all that jazz – a vi sami odlučite da li želite da im date ove pare u ovom trenutku.
Za potrebe teksta, igru je ustupio:
