Ako ste dovoljno matori i družite se s takvim ljudima, često ćete videti po internetima komentare tipa “u moje vreme igre su bile prave, eeee” i tome slično. Nostalgija za “starim dobrim” vremenima je prirodna stvar u ljudskoj vrsti, vremenski ograničenoj kakva jeste. Najčešće se to dešava kad ljudi prestanu da prate novosti ili jednostavno bivaju pregaženi vremenom – teško je ostati večno mlad, to vam govorim iz iskustva.
No, onda se dogodi da dobiju igru koja je skoro pa ista kao pre decenije i više i budu iznenađeni/razočarani kad shvate koliko je industrija napredovala u ugađanju gejmerima, bar što se tiče kontrola, snimanja, oznaka na mapi i tome slično.
Čemu ovakav uvod, sigurno se (ne) pitate? Zato što je Kona 2: Brume nastavak igre Kona (well, duh!) iz 2017. godine, a da nema grafičkog upeglavanja teško da bismo ih mogli razlikovati. Naravno da to ne znači da je igra nužno loša ili nužno dobra, ali znači da, ako ste igrali originalnu Konu, i ako vam se sviđala, ne morate da čitate dalje, znate šta vas čeka, kontroler ili miša u ruke!
Opremite se strpljenjem, avanturističkim umom i gajgerovim brojačem, naravno.
Mada, najverovatnije niste igrali originalnu Konu
Kako si to znao, sveznajući pripovedaču! Dobro, ja jesam igrao, ali vi verovatno niste jer u pitanju je mala indie igra kanadskog tima Parable koja je mnogima prošla “ispod radara”, a mogli ste je dobiti u Humble Monthly meseca avgusta 2018. recimo.
Sad kad ste već dovde čitali, red je da vam kažem da je u pitanju avantura iz prvog lica sa nešto malo akcije i nešto više misterije i istraživanja, smeštena u Kvebek, taj čudni francuski deo Kanade, tamo 70-ih godina prošlog veka. Atmosfera koju zna da prati taj “retro” korak u neposrednu prošlost dovoljno je dobra, a misterija dovoljno misteriozna da igra stvori određeni status među ljubiteljima. Stoga, eto nam danas nastavka koji se nastavlja direktno da direktnije ne može, tačno tamo gde kreće završna animacija prvog dela.
Čudovišta-ljudi i ljudi-čudovišta
Glavni junak je ponovo tu, privatni detektiv Karl Fober koji će konačno rešiti misteriju svog pokojnog poslodavca kao i zastrašujućeg bića koje teroriše okolinu. Pri tome će i dalje da bude pripovedač sam sebi, što je veći deo vremena sasvim ok način da se priča i dešavanja približe igraču, a s druge često zna da zvuči neozbiljno ili šaljivo, dok gradi mističnu triler-horor atmosferu. Radna teorija mi je da je došlo do nekog neslaganja u lokalizaciji sa francuskog, ali to će ipak ostati misterija, za razliku od priče same igre.
Veći deo vremena provešćete u beloj, ledenoj divljini, a uz malo truda skupićete i ekipicu sa slike – da vam bude lakše da tu divljinu i savladate.
Kona 2 nam donosi jedan poluotvoren svet, što će se nekom svideti, a nekom neće. Ima nešto u tome kad se usamljeno gazi kroz ledeni proplanak ne videći dalje od pet metara ispred sebe, ali što je svet dobio u otvorenosti, izgubio je u zanimljivosti. Prvi deo igre koji se dešava u Hamiltonovoj kolibi lepo gradi narativ i objašnjava istoriju magnata i mračne strane njegove porodice i odnosa u njoj, da bi se igra zatim razudila na daleko veću otvorenu mapu. Deluje više kao eksperiment nego kao potpuno razrađena ideja no opet, od vas zavisi. Pred kraj će vam možda već početi da dosađuje stalno vraćanje u potrazi za đinđuvama koje su vam potrebne da otvorite put za dalje, a koje su tu samo da biste išli po njih, takozvani mekgafini.
Da vam ne bude dosadno, tu su i neprijatelji, astralni prikazi pravih životinja s kojima ćete muku mučiti jer igra ipak nije prava pucačina, iako ćete skupiti nekoliko standardnih hladnih i vatrenih oružja u toku igranja. Nažalost, ovi sukobi ne doprinose previše i vremenom, kako nalazite bolje oružje, postaju trivijalni. To je šteta, jer igra zna da izgradi atmosferu, ali neprijatelji u ovoj igri, osim glavnom megabauka, nisu nimalo strašni. Na momente mi je nedostajao poneki stari dobri zombi, bilo kakav fizički prisutan neprijatelj, naročito u kasnijim delovima kad se zađe u neka postrojenja koja su dušu dala za neki Resident Evil klon.
Mislim da bi bi neprijatelji bili strašniji da su zaista životinje, a ne njihove astralne projekcije.
Igra ima tri moda, Story, Normal i Survival. Naravno, Story znači manje pucnjave, ništa brige oko hladnoće i slično, Survival vas tera da jedete, pijete, lovite, grejete se i tako dalje. Normal je, naravno, između. S jedne strane, lepo je imati izbor, ali s druge igra daje nagoveštaj da su ovo različita iskustva, ali sva ona su opet Kona 2, sa istom pričom i načinom igranja, samo malo komplikovanijim. Sigurno ima igrača kojima preživljavanje na snegu i ledu dodaje draž, ali ostaje pitanje da li bi bilo bolje da su resurse i trud uložene u to prebacili na poboljšanje raznovrsnosti, izgleda i ponašanja neprijatelja.
Šta reći, kakvu nacenziju repisati?
Na kraju, mora se reći da Kona 2 nije ničiji klon, ona gura svoje ja i pored činjenice da to ja možda i nije najzanimljivije. Nije mi žao što sam je odigrao, ali kome mogu da je preporučim? Ako volite lagano građenje misterije, ne smeta vam puno praznog prostora i šetnje (u ledenoj atmosferi) i dosadna borba, a volite da rešavate klasične avanturističke zagonetke uz malo više uzbuđenja nego inače onda joj dajte priliku. Ako očekujete survival horror ili klasičnu pucačinu, zaobiđite u širokom luku.
Za potrebe teksta igru obezbedili:
