U retrovizoru: novembar 2023
Sveže ispod prese! U ovoj rubrici ćemo ubuduće predstavljati sve one zanimljive stvari koje smo gledali/igrali/čitali tokom prethodnog meseca.
Nenad
Igre: 
Nakon godina opiranja, završio sam Bloodborne (osnovnu) verziju. Trenutno prolazim kroz Chalice Dungeons pakao u pohodu na platinasti trofej jer želim da pokažem svoju “Gitten Gud” značku sledeći put kada neko pokuša da zvoca na temu toga što besramno igram sve moguće na story mode težini.
TV:
Scott Pilgrim Takes Off me je uspeo potpuno oduševiti, i to kažem kao neko ko je večni ljubitelj originalnog stripa. Napisao bih i više od toga ali trenutno radim na tekstu koji će dublje analizirati crtani, pa ću sačuvati reči za to. Analiza će biti krcata spojlerima – pogledajte seriju pre čitanja
Film:
Cosmos (režija: Elliot i Zander Weaver, 2019) je sjajan mali indie SF kakvih nam više treba. Snimljen na budžetu od samo sedam hiljada dolara, pokazuje da još uvek ima prostora za dobre naučno-fantastične priče ako ih pričaju ljudi koji stvarno vole ono što rade. Ne sećam se kada su mi poslednji put ovako proletela dva sata tokom kojih sam u suštini gledao trojicu ljudi u autu koji zure u ekrane.
Knjige:
“The Stars My Destination”, Alfred Bester – kultni klasik među SF romanima “zlatnog doba” koji je uspeo da mi promakne do sad. Ono što je počelo kao Grof Monte Kristo u svemiru otišlo je u prometejske visine do kraja te se i moje mišljenje sa sredine knjige vrtoglavo vinulo u zvezde do njenog kraja. Plus, Neil Gaiman je napisao divan pogovor koji ne treba preskočiti.
Bojan
Igre:
Konačno sam uspeo da završim Control. Kao neko ko jako voli Remedy i njihovo ludilo, bilo mi je jako krivo što nisam uspeo iz prvih par pokušaja da završim igru do kraja – iako je taman one dužine koju smatram idealnom, oko 20+ sati, ako ne juriš sve trofeje i slično. Na jedan elegantan način, Remedy je uspeo da stvori način da poveže sve priče koje su ikad ispričali ili će ikad ispričati (ne samo oni, već i bilo ko drugi, zlu ne trebalo) kreacijom The Oldest House koncepta unutar Federalnog biroa za istraživanje, mesta gde sve može da se dogodi. Ako volite brutalizam (nadrealistički, čak?), brzu akciju i priča koja je jako prijatno “niz zečiju rupu” što kažu Englezi, morate ovo da odigrate.
TV:
Uz reprizu Severance (koji ima sličnosti sa Control, sad tek shvatam), tog divnog mystery box-a iz prošle godine (nova sezona u februaru, čini mi se), kojeg ne mogu dovoljno da preporučim i nahvalim, gledao sam i The Fall of the House of Usher i Walking Dead: Daryl Dixon. Prvu sam dosta odmakao, ostalo mi je još dve epizode, dok sam drugu tek dve i pogledao. Prva je novi projekat Majka Flanagana (Haunting of… i Midnight Mass), tako da ako ste gledali njegove prethodne radove, znate šta da očekujete. Bogate reference na radove Edgara Alana Poa, što je bilo za očekivati, odlična ekipa i možda malo manje hororična atmosfera nego u drugim njegovim serijama, ali zato produkcijski raskošno. Deril Dikson mi je zasad dovoljno “ok” da nastavim da gledam. Walking Dead serijal sam uvek želeo da gledam jer obožavam zombi postapokalipse, ali uvek bi me iznova odbijali non-stop dramljenjem i fokusom na međusobne sukobe i “čovek je čoveku vuk” nego na zombi akciju. Deril je sad stigao u Francusku i ta promena je već dovoljno osvežavajuća da nastavim. Ako ništa drugo, nema svako automatsko oružje kod kuće, za razliku od Amerike.
Knjige:
Slabo čitam, pa sam to hteo da popravim tako što sam pogledao ovogodišnje osvajače Huga. Nettle&Bone je knjiga Ursule Vernon pod pseudonimom T. Kingfisher. Pretpostavljam da je to urađeno zato što je ona poznatija kao pisac epske fantastike za decu, ali možda se i varam. Njen novi originalni uradak nije deo nikakvog serijala (zasada) i daje ono čega uvek fali, drugačiji i osvežavajući pristup kvazi-srednjevekovnom svetu sa magijom na koji smo svi navikli odavno i (ne)volimo ga. Stigao sam negde do pola knjige i jedina zamerka koju imam je da se od izrazito mračnog početka i jako zanimljivog, usudio bih se reći “ženskog”, pogleda na izakulisna dešavanja i patnje u svetu političkih intriga, knjiga negde nakon prve četvrtine, kad se uspostavi neka vrsta “družine”, postaje zapravo puno pitkija i pozitivnija. Što nije loše, jer očigledno je to Ursulina jaka strana, ali malo nije u skladu sa znatno težim i mračnijim početkom. No, svakako preporuka, ako ne znate šta biste sledeće.
