Final Fantasy VII Rebirth
Recenzija nakon 100% glavnog kvesta i oko 70% sporednog sadržaja. Ne sadrži spojlere dalje od prva dva poglavlja, uz pretpostavku da ste upoznati sa pričom FF7 Remake.
Prošle su četiri godine otkako smo Clouda i ekipu ostavili na kraju puta koji vodi van zidina Midgara i dalje u neizvesnu budućnost oslobođenu stega sudbine. Tokom prethodnih nekoliko meseci hajp je nesumnjivo rastao sa svakim novim video klipom koji je SquareEnix izbacio, ali u mom slučaju rasle su i zebnje vezane za neke delove koji nisu preterano obećavali. Kao veteran FF serijala, originalnu Sedmicu sam prvi put odigrao još krajem prošlog veka, i to nakon što mi je drugar iz odeljenja od kog sam pozajmio disk sa portovanom PC verzijom ispričao bukvalno celu priču igre – i opet sam uživao. No, ja neću biti kao on već ću vas pustiti da uživate u onome što je trio Kitase-Nomura-Hamaguchi spremio. Uživao sam u prvom delu ReTrilogije, i bio sam prilično zaintrigiran načinom na koji je novi tekst vodio dijalog sa starim, i pun optimizma za naredni deo, ali i skepse da li će uspeti da adekvatno nastavi ono što su započeli.
TL;DR: što se mene tiče uspeli su i apsolutno preporučujem Rebirth svima koji vole FF, FF7 i/ili FF7R. Za više detalja, nastavite da čitate.
Moram priznati da me je dosta zabavila odluka razvojnog tima da igračima već u prvim minutima igre direktno da kontrolu nad Sefirotom. Ovaj flešbek na Cloudovu prvu ozbiljnu misiju u okviru SOLDIERa istovremeno funkcioniše i kao dobar tutorijal za nove mehanike koje Rebirth nadograđuje na Remake, a i poslastica za sve koji su želeli da dobiju priliku da se bore u čizmama jednog od najpopularnijih antagonista svih vremena. Ipak, taj uvod je istovremeno na igrača napakovao i neke dosta spore i naporne elemente kao što je mako usisivač, slow walk sekvence i najsporiji i nelogičniji QTE na svetu. Srećom, intro ne traje dugo – štaviše, moguće je dobar deo istog preskočiti ukoliko ste odigrali demo – i nakon toga se igra otvara u punom sjaju.
Svaki FF odlikuje nešto specifično i jedinstveno, ali na kraju dana svaki FF najviše pamtimo po tome koliko nas je dotakla i uvukla njegova priča i svet. Na tom polju FF7 Rebirth udara svom snagom i za moje standarde radi još bolji posao nego što je to uradio Remake. Iako ne prati tok originala apsolutno identično, načini na koje se isti prilagođava modernim standardima i osavremenjenom dizajnu potpuno opravdavaju izmene i, usudio bih se reći, ostavljaju mnogo manje prostora za gunđanje fanova čiji su pogledi na ovu igru mnogo puritanskiji od mog. Drugim rečima – a bez dubljeg zavlačenja u zonu spojlera – Rebirth u načelu mnogo vernije prati tok originalnog teksta iz 1997. nego što je to radio Remake, s tim što koristi svaku priliku da svetu i likovima da mnogo više prostora da se razmašu i zasijaju.
Kompletna ekipa sa kojom ćete putovati po ovoj maloj planeti je od malih uglastih čovečuljaka izrasla u likove koji su duboki i višedimenzionalni – u bukvalnom i prenesenom smislu. Kako kroz glavni kvest, tako i kroz nemalu količinu sporednih epizoda, svaki član ove družine dobija svoju priliku da zablista i pomogne nama kao igračima da se još više zbližimo s njima bez obzira da li nam je ovo prvo ili sedamnaesto proigravanje ove avanture. Glavna okosnica ovog dela jeste potera za Sefirotom, ali usput ćemo otkriti i mnoge detalje o tome šta se dešava u ostatku sveta van metalne pice sa smogom koja je Midgar, i kako Shinra utiče na funkcionisanje drugih mesta i njihovih stanovnika.
Svet u kome se FF7 odvija je takođe dobio dubinu koju pre više od četvrt veka nije mogao imati, barem zbog tehničkih ograničenja vremena u kome je nastao, te sada blista u punom sjaju. Lokacije koje smo poznavali iz originala kao što su Kalm, Junon, Costa del Sol i Cosmo Canyon su proširene i učinjene izuzetno živim, a opet na način koji nepogrešivo zadržava njihov originalni dizajn i atmosferu. Na momente sam bio zaista oduševljen uspešnim prevođenjem arhitekture i prostornog dizajna iz sitnih dvodimenzionalnih skica u žive i funkcionalne trodimenzionalne prostore. Šta god mislili o Square-Enixu i njihovim mnogobrojnim brljotinama u poslednjih dvadesetak godina, mora im se odati priznanje da su apsolutni majstori fantastičnih pejzaža.
No, pored toga što su svet i lokacije veći i lepši, oni su takođe i mnogo življi. Svaka naseobina je popunjena interesantnim tačkama i likovima koji imaju zanimljive komentare na trenutne tačke u priči, a neki od njih otključavaju i side-questove koji nam daju dublji uvid u worldbuilding ali i naše saputnike. Osim toga, mape su prilično popunjene raznim POI – unikatnim neprijateljima, mako fontanama, kristalima koji ojačavaju summon materije, itd. Iako sam se plašio da bi open world koncept mogao dovesti do ubisoftovanja igre, imam osećaj da ovde to ipak nije slučaj uprkos tome što mapa može delovati načičkano raznim flafom. Svi ovi sadržaji su potpuno opcioni i mogu se preskočiti delimično ili u potpunosti u zavisnosti od ličnog ukusa igrača.
Osim mape koja će svakako dosta zaokupiti igrače željne istraživanja, tu su i brojne mini-igre. Kad kažem brojne, zapravo mislim da je FF7 Rebirth bez sumnje Final Fantasy sa najvećim brojem mini-igara ikada. Najupečatljivija među njima je svakako Queen’s Blood, igra kartama koja je više nego dobar takmac Triple Triad iz FF8 iako je po pravilima više nalik Gwentu iz Witchera. Osim nje tu je i sijaset drugih, od čokobo trka (koje su daleko bolje nego u originalnoj igri), preko 3D brawlera, G-bike simulacije, akrobacija na delfinu u Junonu i mnogo, ali zaista mnogo drugih. Na trenutke se može učiniti da je Rebirth zapravo Minigame: The Game, i već je primetno da postoji izvestan broj igrača koji je brzo postao prezasićen njima, ali po mom mišljenju kroz glavni tok prvog igranja izuzetno su dobro poslužile da razbiju deonice koje bi u suprotnom možda bile previše monotone.
Što se samog gameplaya tiče, on je sve što je bio Remake uz par dodataka i optimizacija. Pre svega tu su synergy komande i skillovi koji istovremeno koriste trenutno kotrolisanog člana družine i jednog drugog, ne troše MP i znatno brže filuju ATB. Cloud kao centralni lik igre je i dalje najviše izbalansiran po pitanju statova i sposobnosti, ali više nije univerzalno mlatilo mačem sa kojim je moguće preći 90% igre. Borbe su (na normal težini) znatno izazovnije nego u prvom delu trilogije, i dizajnirane tako da ćete morati da koristite celu družinu, kao i da dobro promislite koga ćete u borbu povesti. Elemetalne slabosti i pressure/stagger mehanike igraju izuzetno važnu ulogu, i različiti likovi će biti višestruko efektniji na nekim neprijateljima u odnosu na druge. Igrači tako moraju da se nauče da podjednako koriste ceo tim kako bi lakše prošli kroz postavljene izazove. Ovo može zvučati blago zastrašujuće, ali izazovi su savršeno adekvatni i zaista je zabavno kada se uhodate sa žongliranjem likova i naučite kombinacije koje ne samo da dobro funkcionišu na neprijateljima već i spektakularno izgledaju.
Po pitanju izgleda, svet Rebirtha je bez ikakve diskusije prelep. Međutim, dizajn povremeno podriva grafička neoptimizovanost te se teksture ponekad zabrljave, a do trenutka pisanja ovog teksta bilo je i nekih čudnih bagova sa osvetljenjem koji su likovima u izvesnim delovima davali vrlo jezive senke na licu. Ako izuzmemo te malo do umereno problematične delove, grafička prezentacija je zaista spektakularna. Muzika je, već po običaju, potporni stub koji na sebi nosi gomilu emotivnih i atmosferičnih udaraca. Dosta muzike u igri su remiksi i reinterpretacije starih tema, uz nekoliko novih, i skoro sve se savršeno uklapaju u svet i momente u priči kojima su namenjene. Ipak, bilo je trenutaka u kojima je miks jačina bio vrlo neumeren pa bi muzika bukvalno treštala preko NPCa koji u tom trenutku razgovara sa vama. Moguće je da su ovi problemi zakrpljeni u nekom apdejtu, ali lično sam morao ručno da smanjim jačinu muzike kako ne bi pojela ostali zvuk tokom svog igranja.
Jasno je da ambiciozan projekat kakav je Rebirth ne može proći bez ijedne mane, pa tako pored pomenutih audio-vizuelnih problema i dalje ima nekih sitnih zvrčki i bubica bez kojih je ova igra mogla proći. Moja najveća zamerka se zapravo odnosi na samo kretanje po mapi koje vrlo često ostavlja čudan osećaj budući da su u ovom delu usponi, spustovi i prepreke preko kojih likovi prelaze odnosno preskaču mnogo brojniji, a njihovo kretanje preko istih je u većini slučajeva vrlo neprirodno brzo na vertikalnoj osi. Pored toga, ubačeno je i dugme za interakciju sa okruženjem pa ćete ukoliko stisnete O moći da preskačete ograde i debla, popnete se ili skočite na i sa kamenja i nižih litica. Međutim, očigledno je da mapiranje ovih zona nije bilo savšreno pa će tako Cloud u jednom trenutku skočiti sa tri metra (no fall dmg), dok će već u sledećem biti prinuđen da zaobiđe stepenik od 30cm zato što na njemu nije bila mapirana zona za prostornu interakciju. Pored toga, zadržali su se neki iritantni elementi koji su postali standard za FF, kao što je držanje △ da bi se povukao prekidač ili podigao znak za chocobo stanicu što lično smatram da su neke mehaničke norme koje bismo trebali već da zaboravimo i odbacimo. No, uprkos ovim prigovorima, Rebirth je i dalje odlična igra iako je, naravno, nesavršena.
Kraj drugog dela trilogije, kao što to obično biva, ostavlja neka pitanja vrlo otvorenim. Ovo, po mom mišljenju, savršeno ima smisla budući da S-E tvrde da ovoga puta nemaju u planu nijedan DLC (što takođe ima dosta smisla), te će igrači imati o čemu da diskutuju i hipotetišu tokom narednih nekoliko godina dok ne dobijemo i završnicu. Takođe, Rebirth kao i Remake ima chapter select opciju (koja je suštinski isto što i NG+), kao i hard mode koji se otključava tek nakon što igru jednom pređete i predstavlja ozbiljan izazov. Materijala za popuniti vreme do Re-kako-god-da-će-se-zvati je, dakle, sasvim dovoljno. Teorije i predviđanja o sadržaju i načinu na koji će se priča raspleti do kraja imam, ali ću ih sačuvati za neki drugi tekst i diskusiju koja neće biti ograničena zaobilaženjem spojlera.
Ovaj prikaz bih zaključio vrlo subjektivnim utiskom. Final Fantasy VII Rebirth je odlična igra. Njene mehanike i sistemi su vrlo zabavni i pružaju priliku da se igrači zaista udube i dovedu svoje performanse u borbi do perfekcije uz dosta vežbe i eksperimentisanja. Glavna priča i sporedni sadržaji su izvrsno napisani. Nešto što ranije nisam pomenuo, a što me je izuzetno obradovalo, jeste to što su scenaristi i režiseri dozvolili sebi da u potpunosti prigrle to što je FF generalno, a originalni FF7 naročito, vrlo često bio jedna šašava igra puna humora i apsurdno smešnih momenata. Ako je Remake taj deo samo zagrebao, Rebirth ga je stavio na pun gas. Karakterizacije likova su među najboljima koje je ovaj serijal ikada video. Cela stvar nikako nije bez mana, ali ako ste ikada voleli Final Fantasy, sedmicu naročito, nema razloga da ne odigrate Rebirth i vidite šta se desi kada originalnim tvorcima jednog monumentalnog remek dela date drugu priliku da naprave ono što tehnologija nije dozvoljavala pre skoro trideset godina.
Za potrebe teksta, igru je ustupio Iris Mega
