Metaphor: ReFantazio

Bilo je potrebno dosta vremena da se napiše ovaj prikaz. Ovo umnogome proizlazi iz same činjenice da je Metaphor: ReFantazio jedna prilično velika igra. Svoj playthrough sam završio nakon nepunih 120h igranja tokom kojih sam počistio manje-više sve što sam mogao i uspeo da nađem. Verovatnoća je velika da ste do sada pročitali sve što ste želeli da znate o ovoj igri, a možda ste je već i sami završili. U tom svetlu, ovaj tekst će biti manje klasična recenzija, a više osvrt na to zašto je ovo jedna od najkvalitetnijih igara koje smo poslednjih godina dobili.

Bilo bi suvišno i bespredmetno otvarati diskusiju o tome šta je danas zapravo i zaista RPG, a naročito JRPG i koje je danas pravo značenje tog termina. Lično, M:RF bih radije nazvao interaktivnom narativnom avanturom, naglašavajući da termin “avantura” ne treba čitati kroz prizmu point&click igara. Ali avantura u svom iskonskom smislu zaista i jeste. U pitanju je zabavna, odlično koncipirana i izvedena alegorija o inkluzivnosti i toleranciji koja se ne stidi svojih očiglednosti, ne pokušava da bude “visoka” književnost, i ne preza od toga da čitaocu, odnosno igraču ponudi jednostavne pouke lako prevodive u svet u kome živimo.

Narativna srž vrti se oko ose političke krize u Ujedinjenom kraljevstvu Euhronije. U uvodnom filmu svedočimo mučkom ubistvu trenutnog kralja, potpuno lišenom misterije. Njegov ubica je grof Luiz, harizmatični vojskovođa koji je na misiji da reformiše državu vodeći se svojim principima. Nakon toga, igra nas stavlja u čizme mladog protagoniste, momka iz potlačenog i diskriminasnog plemena Elda, i njegove saputnice, vile Galike, koji su na misiji da skinu kletvu sa nestalog princa. Njihova meta je takođe grof Luiz, glavni osumnjičeni za pokušaj tog atentata. Stvari se, međutim, brzo komplikuju, i bez očiglednog naslednika, preminuli kralj pokreće lanac magijskih događaja koji rezultuju u magiji demokratije. Naime, sledeći vladar Euhronije postaće ona osoba koja skupi najveću podršku njenih naroda. Mi kao igrači, naravno, ulećemo u ovaj free for all, i tu se priča dalje upliće i raspliće na načine o kojima nećemo govoriti sada i ovde.

Mehanički, M:RF na prvi pogled deluje kao jednostavan remiks Atlusove SMT/Persona formule, ali u ključu “klasične” fantastike. Igra je bazirana na kalendaru, dani su podeljeni u segmente koje možete “trošiti” na različite načine, svaka misija je suštinski određena svojim vremenskim rokom. Game Over ekran suštinski dobijate ili tako što cela družina dobije nokaut u borbi, ili ako propustite deadline za misiju koja vam je trenutno propisana. Umesto uobičajenih “pokemonastih” metoda skupljanja persona iz SMT/P serijala, igrači će ovde skupljati Arhetipe, čije funkcionisanje je više nalik uobičajenim borbenim RPG klasama, uz par zanimljivih izuzetaka kakav je recimo Merchant.

Suštinski, gameplay loop je vrlo jednostavan, i kada se naviknete na metode planiranja i provođenja vremena u različitim aktivnostima, zapravo vrlo zabavan i prijatan, sa mnogo manje vremenske napetosti nego u poslednjim Persona igrama. Pored glavnih misija, u svakoj zoni koju posetite biće vam ponuđeno i nekoliko sporednih koje u suštini predstavljaju manje dungeone koje uvek vredi odraditi, što zbog reputacije što zbog plena koji se u njima može skupiti.

Sve navedene stvari su, iz ugla gameplaya, više nego pristojne i igra ni u jednom trenutku ne pati od zamora materijala niti preteranog opterećenja rokovima i viškom ili manjkom dostupnih aktivnosti. No, ono u čemu M:RF briljira je izvrsno tonirana didaktička dimenzija. Slučajnost ili ne, igra se na policama i digitalnim prodavnicama našla baš u jeku predizborne trke u najvećoj svetskoj imperiji koja je podelila tamošnju, a i svetsku javnost dubljim jazom nego ikada ranije. Čak i bez te nesrećne prizme, jasno je da živimo u vremenu koje ljude izuzetno lako i efikasno polarizuje i deli u tabore fokusirane na nadlajavanje i omalovažavanje protivnika. Situacija nije ništa drugačija u Euhroniji nakon što se “izbori” objave. Sijaset kandidata pristupa ovoj trci, korumpirane institucije kupuju svoj legitimitet ispraznim potemkinovskim predstavama “legalizacije” onoga što predstavlja magijsku metaforu direktne demokratije.

U tom socio-političkom haosu, naš protagonista polako ali sigurno, razvijajući sopstvene “kraljevske vrline” (elokventnost, hrabrost, toleranciju, mudrost i maštu) krči svoj put tako što sa drugim kandidatima ulazi u figurativne i bukvalne okršaje. Ono što je odlično u tonalnom balansu M:RF je što igra svoju temu nikada ne shvata preozbiljno ili akademski, već jasno i plastično različite kandidate predstavlja kao personifikacije određenih političkih filozofija. Imaćete priliku da se verbalno obračunate i sa militantnim fašistima i sa slobodnotržišnim libertarijancima i da na pristupačan način upoznate mračne strane maltene svake prominentne zagrižene ideologije koju danas možete naći u digitalnom i drugim etrima.

Verujem da će starijim igračima, ili onima koji od igre traže dublji, ozbiljniji narativni pristup ovakav stil pripovedanja i podučavanja biti možda infantilan ili plitak. Međutim, duboko sam ubeđen da je ova igra prevashodno namenjena mladim ljudima, ne kao podilazeći udžbenik o pakostima političkih igrarija već kao zabavan i poučan katalog i primer kako humanističke vrednosti nadilaze ideološke. M:RF ovo radi na iskren i dirljivo empatičan način, što ga u mojoj knjizi čini najvažnijom digitalnom avanturom koju smo odavno imali prilike da igramo.

Za potrebe teksta, igru je ustupio Iris Mega