Kingdom Come: Deliverance

U svojim školskim godinama nikada nisam bio veliki ljubitelj učenja istorije. Barem ne one političke koja je bila servirana u udžbenicima. Beskrajni nizovi datuma, sporazuma, bitaka, ratova i stvari koje generalno nisam želeo da pamtim jer je mozgovna memorija bila zauzeta arhiviranjem drugih stvari. Interesovanje za istorijske zanimljivosti došlo mi je tek nakon razilaženja sa formalnim delom obrazovnog procesa, kada sam počeo da kopam po onim zanimljivijim delovima – od kojih su neki bili upakovani i u igre. Igre kao što je, recimo, ova.

Kingdom Come: Deliverance nas smešta u Skalic, malo rudarsko selo u Bohemiji. Godina je 1403. i Bohemijom vlada Vaclav IV Luksemburški. Međutim, kneževi nisu ni najmanje zadovoljni njegovom labavom vlašću te podižu ustanak koji prerasta u rat između (polu)braće kada se sukobu priključuje ugarski kralj Žigmund koji sa armijom Kuminskih plaćenika pali i žari po Vaclavovim zemljama. Ovaj mini-dump istorijskih činjenica predstavlja i ono čime će vas igra na samom njenom početku izbomboradovati. Štaviše, svi “bitniji” NPC-i koje ćete sresti predstavljaju istorijske ličnosti koje su u ovaj sukob na ovaj ili onaj način bile uključene.

Dakle, Bohemijom divlja nasilni tranzit vlasti. Za to vreme, mladi Henri, kovačev sin, uživa u mladalačkom životu ispunjenom šegrtovanjem, momčenjem i zapijanjem u krčmi do ranih jutarnjih sati. No, onog trenutka kada snage ugarskog kralja unište tu idilu, Henri će biti bačen u vrtlog zbivanja koja će ga provesti kroz rolerkoster političkih i vojnih zavrzlama koje vam ovde neću prepričavati, iako kraći sažetak cele fabule lako možete naći u bilo kom istorijskom članku. Reći ćemo samo da će priča ispratiti pokušaj Bohemijskih lojalista da Vaclava vrate na presto nakon što su kneževi izbornici rešili da ga se na nasilan način reše. Priča je vrlo ispričana u maniru jednog kvalitetnog istorijskog romana, iz ugla mladića kome ćete ipak moći da izgradite karakter kroz izbore i dijaloge onako kako je vama najinteresantnije.

Na prvi pogled, KC:D deluje kao Witcher bez čudovišta koji se igra kao Skyrim bez zmajeva. Okruženje je vrlo slovensko, što će igrači sa naših prostora i te kako osetiti u dizajnu kuća i sela. Zanimljiva stvar je da je razvojni tim i u tom pogledu izuzetno obratio pažnju na istorijsku tačnost svega, te su prodavnice, kovačnice i generalno sve stvari na mestima na kojima bi i trebalo da budu u jednoj srednjevekovnoj postavci. Štaviše, deluje da pred sobom ovde imamo najprecizniji prikaz srednjeg veka u centralnoj evropi koji smo ikada imali u jednoj igri.

Taj hardcore pristup se preneo i na sam gameplay. Naime, KC:D nije igra u koju je lako uleteti, što pokazuje i činjenica da je početnih 6-7 sati ono što bismo u suštini mogli nazvati tutorialom. To će možda odbiti mnoge (priznajem da je i meni bilo teško da se nateram da je igram u nekim trenucima), ali oni koji budu istrajni biće i nagrađeni. Mogućnosti za kontrolu razvoja i igranja Henrija su vrlo duboke, te ćete moći da do tančina izbalansirate lika kakvog želite da igrate – pod uslovom da uložite vreme u to da neke mehanike savladate. Naime, ovde nije dovoljno napakovati poene u statove i gledati kako vaš lik postaje nezaustavljiva mašina za ubijanje. To je ponajviše zbog, na prvi pogled sumanutog, ali realno kvalitetnog sistema borbe. Oružani sukobi u koje ćete uletati zasnovani su na mehanici baziranoj na direkcionalnim napadima i odbranama. U tom smislu, moraćete da naučite da čitate napade svojih protivnika kako biste mogli blagovremeno da ih izbegnete ili se odbranite, u isto vreme nalazeći najbolje načine da na njih odgovorite ili ih predupredite bržim napadima na otvorene zone. Ovo su stvari koje nije lako savladati, ali ukoliko u tome uspete, svaka borba postaje izuzetno zadovoljstvo. Pored toga, moraćete da pazite na to da je Henri sit, odmoran i čist. Da, čist. Njegova dopadljivost će dosta zavisiti od toga kako je obučen i u kakvom je stanju njegova odeća – koja, naravno, nakon tri dana putovanja neće izgledati previše zanosno. Srećom, nije toliko teško doći do korita sa vodom kada se nađete u nekom od civilizovanih delova mape. Snimanje pozicije je ono što je (još uvek) čudno koncipirano, pošto će igra to ili uraditi sama nakon nekog vremena ili checkpointa, ili ćete morati da spavate u svom krevetu. Opcija broj tri je saviour schnapps (koji smo od milošte nazvali spasovača), preskupa rakija za koju ćete ili morati da iskeširate finu svotu novca, ili da je ispečete sami. Neobična odluka dizajnera, ali šta je tu je.

Da li je Kingdom Come: Deliverance igra za svakog ljubitelja RPG-a? Ne. Igrači koji preferiraju in-depth pristup i micromanagement svojih likova će svakako uživati. Ljubitelji istorije takođe, ako nemaju problema sa prethodno navedenim aspektima. Lično, smatram da ovakva igra nije moje parče pite, ali njen kvalitet je neosporiv, i nema sumnje da će među svojom publikom postati najveći hit ove godine.

Za potrebe teksta igru je ustupio