Spyro Reignited Trilogy

“Danas ne možeš proći ulicom a da ne naletiš na neki remake ili reboot, samo meni nikako da se desi da ugazim u neki dobar” izjavio je jedan moj prijatelj svojevremeno, a ja nisam mogao da se ne složim sa njim. U moru pokušaja svih ogranaka industrije zabave da eksploatacijom nostalgije konzumenata zgrne još koji dolar više postalo je prilično teško plivati od silnog otpada. Verovatno zbog te prezasićenosti, kao i činjenice da je teško otvoriti bilo koju internet stranicu bez naletanja na razne oblike stresnih vesti, naslova i rasprava – Spyro Reignited Trilogy dolazi u pravo vreme i na pravu adresu da doneše dašak svežeg vazduha sa mirisom detinjstva.

Da ne dubimo dalje ovu već preterano zamršenu alegoriju, stvari stoje ovako. Podgrejana trilogija nije samo podgrejana čorba od lepih sećanja već je prelepo modernizovana i današnjici prilagođena konverzija platformerskog hita sa originalne Playstation konzole. Ukoliko ste pre dvadeset godina uživali u avanturama malog ljubičastog zmaja Spire, sva je šansa da ćete i u ovoj apdejtovanoj verziji jednako uživati, barem na kratko.

Iz mog iskustva (dakle potpuno subjektivan pogled), malo je igrača koji su, ako su ostali u gejmingu, ostali i duboko vezani za platformere kao žanr. Možda je to do činjenice da je cela kategorija dobrano utihnula tokom prethodnih par decenija, možda do toga što su mnogi otišli ka drugim žanrovima. Ja sam, konkretno, nakon dečačkih godina i “igram šta god mi daš” (što su uglavnom bili razni Spiri slični skakutavci), skrenuo znatno ka igrama sa dubljom narativnom komponentom i kompleksnim sistemima gameplaya. Utoliko je bilo veće moje iznenađenje kada se, nakon 64GB downloada, po paljenju prve igre iz serijala na mom licu razvukao suludi osmeh.

Prva stvar koja upada u oči – i to vrlo jasno – jeste da je igra vizuelno prelepa. Kompletan dizajn je ostao stilski veran originalu, ali je istovremeno osvežen na vrlo dobro promišljen način, gde su uloženi trud, pažnja i ljubav više nego očigledni. Animacije likova su glatke, fluidne i pre svega preslatke. Ne mogu sakriti činjenicu da sam ispustio vrlo visok ton oduševljenja kada sam prvi put video kako Spyro tokom idle animacije liže “šapu” i umiva se kao mačka. Stvari se ne završavaju tu, svi likovi koje vidite (uključujući i nadasve simpatičan asortiman čudovišta na koja ćete naletati) su sjajno prikazani i beskrajno zabavni za posmatrati – naročito u trenucima kada mahnito jurite uspaničenog goblina pet puta većeg od sebe.

Druga velika – i bitna – promena jeste sam gameplay, odnosno kontrole. Ako ste u skorije vreme pokušavali da igrate originalne verzije Spire, svesni ste koliko je sistem kontrole out of date u 2018. godini. Srećom, naš purpurni krilati prijatelj se savršeno uklopio u savremene trendove. Prva bitna promena jeste da kamerom sada možete upravljati pomoću desnog stika (kao što je red), a kretanje je mnogo više responsive i prirodno – ako ste iole naviknuti na gamepad i igranje na istom danas. To, naravno, ne znači da je ovo savršeno lako – ili barem meni nije bilo. I dalje je potrebno uložiti izvesnu količinu truda za savršeno jedrenje s jedne platforme na drugu, a trenuci u kojima besomučno jurišate glavom ka neprijateljima će vam značajno ograničiti mogućnost manevrisanja. No, to je svakako čar ove igre i podstrek da ove veštine (ponovo) naučite ili usavršite.

U pogledu narativa i dizajna nivoa ništa se nije promenio. Sve tri igre imaju potpuno istu priču koja će vam se predstaviti u kratkim uvodnim animacijama, i nakon toga bivate bačeni u (manje ili više) otvorene svetove koje ćete istraživati u potrazi za smrznutim zmajevima, talismanima ili jajima sa mladuncima. Suština igre se uglavnom svodi na 100% kompletiranje svakog nivoa u svakoj igri, i to je sasvim okej. Vilin konjic Spark, vaš saputnik i indikator zdravlja/štete će moći da vam pomogne ako negde propustite zalutali dragulj ili neki drugi collectible element. Ono što ipak malo smeta jeste još uvek neispeglana neujednačenost nivoa težine u zavisnosti od toga na kom se zadatku nalazite. Uvodni svetovi će često biti vrlo laki, ali neki će vam nesumnjivo zadati mnogo glavobolja ukoliko želite da ih sve potpuno počistite. Jedan od tih je za mene bio nivo koji se otvara praktično odmah, u kome leteći okolo morate da sakupite sve sakupljalice, odnosno uništite sve neprijatelje u kratkom vremenskom roku, bez ijedne greške. Čoveku koji je prethodnih 10+ godina proveo promišljajući potezne strategije i RPG naslove je ovo bio priličan šok i stres. Isto važi i za pojedine bossove kao što je vatrena žaba iz treće igre (Year of the Dragon) koja me je dovela na ivicu plača u par navrata.

S vedrije strane, muzika je takođe dobila novo ruho, ali je i dalje ostala verna originalu. Melodije su vedre i zarazne, tako da dobrano dodaju veseloj atmosferi celog sveta. Štaviše, ceo dizajn zvuka je odličan, te su me do besvesti zabavljali zvuci trupkanja dok Spyro trči po ekranu koji su između galopa ponija i tabananja mačećih kandži po parketu. Ukratko, preslatko.

Dakle, da li je Spyro Reignited još jedan nostalgia trip? Jeste. Da li je dobro izveden? Takođe jeste. A ako vam se učini da je ovakva igra prežvakana, zastarela i jednostavno nerelevantna danas, dajte kontroler klincima koji su sada onih godina kojih ste vi bili kada ste igrali ove i slične igre, i videćete po njihovim reakcijama da je ipak u pitanju bezvremen naslov koji je zaslužio jedan kvalitetan remaster kakav je ovaj.

Za potrebe teksta igru je ustupio