Tales of Vesperia: Definitive Edition

Kasnih devedesetih, u svojim formativnim gejmerskim godinama, definitivno sam najviše uživao tumarajući po okvirima JRPG žanra. Istini za volju, izbor u to vreme nije bio prevelik, te sam manje-više progutao sve što je tadašnji Squaresoft mogao da mi ponudi, a dubljem istraživanju serijala i naslova koji su bili u neku ruku konkurencija ovom japanskom gigantu sam se posvetio tek mnogo godina kasnije (čitaj: ovih dana). “Tales” serijal se, doduše, teško može nazvati alternativnim, ali moj prvi i jedini susret sa njim je bio baš na Tales of Vesperia delu za Xbox 360 pre dovoljnog broja godina da sam zaboravio šta sam to uopšte igrao. Stoga je Definitive Edition bio dobrodošlo osveženje za igrača koji je shvatio da je u JRPG svetu ipak video samo vrh ledenog brega i da još uvek grebe po njemu.

First things first, nekoliko osnovnih informacija. Tales serijal je u Japanu ozbiljna i vrlo voljena stvar. Sama činjenica da serijal ima već 16 (slovima: šesnaest) glavnih igara je dovoljna da nekog casual istraživača kakav sam ja bio blago odbije. No, interneti se dobrim delom slažu da je Vesperia jedan od najboljih naslova, te sam poslušao savet i uronio u ovaj svet upravo s te strane.

O čemu se, dakle, ovde radi? Ukratko, i bez spojlera (za one koji originalnu verziju nisu igrali), Tales of Vesperia nas stavlja u čizme koje nosi Yuri Lowell, mladić iz klasno niže četvrti grada Zephias-a. Yuri i njegov pas Repede će se u prvim minutima igre naći na bitnom zadatku, da nađu jedan od ukradenih magičnih dragulja koji se u svetu Vesperije nazivaju blastia bez koga njegova četvrt ostaje bez vode. Priča počinje na mikro-nivou, lokalno i pokazuje Yurijev odnos sa komšijama u gradu u kome je klasna podela više nego osetna. Naravno, u klasičnom JRPG maniru, priča će postepeno rasti u svojim proporcijama, ali ni jednog trenutka neće zaboraviti svoj lokalni početak i odakle je krenula. Nećemo ulaziti dublje u spojler teritoriju, ali bitno je napomenuti da, iako koristi trope koji su postali standard za žanr, Vesperija u većini slučajeva uspešno izbegava vode bajatih klišea.

Svet Vesperije je prepun interesantnih protivnika, i sve njih možete jasno videti na mapi, te ih i efektivno izbeći ukoliko niste raspoloženi za borbu. Ipak, sama borba je malo drugačija od uobičajenog poteznog sistema. Na bojnom polju imate potpunu real-time kontrolu nad Yurijem (ili nekim drugim, ako tako odaberete), kako po pitanju kretanja po terenu, tako i tajminga i povezivanja napada koji imaju svoje slabe i jake varijante, kao i Artes – kombinacije koje nanose mnogostruko veću štetu neprijateljima. Borbe su dinamične i interesantne, i vrlo retko se oseća potreba za ozbiljnim grindom što je svakako pohvalno budući da ovakve igre znaju (naročito u svojim kasnijim satima) da postanu pravi grindfest. Ceo sistem skillova, nadogradnje combo lanaca, opreme i načina borbe je dovoljno dobro osmišljen da ni nakon više desetina sati igranja ne postane dosadan.

Sa malo lošije strane, ukoliko se odlučite za igranje PC verzije (koju smo i koristili za ovaj prikaz), korišćenje kontrolera je najtoplije preporučeno jer su komande za mouse&keyboard kombinaciju vrlo nezgrapne, i uprkos mogućnosti prilagođavanja tastera vašim željama, ostaju krute i nezgodne.

Vizuelno, Tales of Vesperia i dalje izgleda prelepo. Cell shading se prilično uklapa u atmosferu i setting, i daje osećaj normalnije tranzicije između igre i animiranih cutscene momenata (koji su  tipičan japanski anime). Sve definitivno izgleda bolje od X360 verzije kada napanjite rezoluciju i nivo detalja, i igra radi prilično glatko. Zvuk je solidno dobar a soundtrack se vrlo lepo uklapa u atmosferu.

Za potrebe teksta igru je ustupio