Ace Combat 7: Skies Unknown

Tokom odrastanja, moj brat i ja smo nebrojeno puta pogledali Top Gun. Možete mi milion puta pustiti Tarantinov rant o filmu, ili do detalja objasniti kako je to užasan komad hladnoratovske propagande gori od Rocky IV (koji je takođe divan film, ako mene pitate), ništa mi neće iz srca isterati ljubav prema toj priči i sumanutim trenucima kao što je srednjak za pilota MiG-a – zauvek zabavnim na isti način kao što je Gandalfov udarac u gredu u Bilbovoj rupi apsolutni evergreen. Iz tih korena se i stvorila ljubav prema Ace Combat 2 koji smo igrali pre više od 20 godina, potpuno nezainteresovani za njegovu kampanju, setting i bilo šta osim uvežbavanja pilotskih bravura kao što je proletanje ispod mostova. Nažalost, nakon toga je ceo serijal manje-više nestao iz mog vidokruga, izuzevši AC6: Fires of Liberation čiju X360 verziju sam svojevremeno probao i brzo batalio, nespreman da nakon više od decenije pauze naglavačke uletim nazad u taj svet. A onda je došlo pitanje “ko će da testira Ace Combat 7?”

Highway to the Danger Zone

Nije bilo potrebno mnogo da shvatim da će me AC7 upravo naglavačke ubaciti nazad u Strangereal univerzum koji je Bandai Namco uspostavio od četvrtog dela glavnog Ace Combat serijala. Nesvestan toga i zbunjen čudnim geopolitičkim terminima kojima me je igra izbombardovala već u uvodu, okrenuo sam se starom prijatelju internetu i saznao da je franšiza od 4. poglavlja smeštena (i retconovana) u svet koji je u svemu sličan našem osim u samoj (političkoj) geografiji, te su fiktivni kontinenti ovog sveta podeljeni među zemljama čiji međusobni odnosi podsećaju na današnju sliku sveta ali nisu njena direktna kopija. Tako će se igrač već u prvoj od 20 misija naći u sred sukoba između kraljevstva Erusea i Osean federacije. Kao deo Mage skvadrona odmah ćete dobiti vruć krompir kada se preventivna patrola pretvori u odbranu kopnenih ciljeva od neprijateljskih bombardera. Kampanja, kako kroz narativ prezentovan u toku misije i mnoge obrte koji se tokom istih dešavaju, tako i kroz filmske deonice koje oslikavaju život na zemlji tokom eskalirajućeg konflikta, formira izuzetno zanimljiv storilajn koji me je držao vrlo navučenim na igru na isti način kao “samo još jedna epizoda” na vašem omiljenom streaming servisu.

Take me on the Mighty Wings

Ono što me je, nakon relativno kratkog perioda uhodavanja, najviše vratilo u detinjstvo jeste upravo taj osećaj ostvarenosti koji je nekada bio dostizan pukim proletanjem ispod mosta bez uništavanja aviona, a danas je, u ovoj iteraciji igre, mnogo kompleksniji, ali i  mnogo više ispunjavajuć nego što je pre 20 godina bio. Par mojih prijatelja su ozbiljni entuzijasti po pitanju avio-simulacija, i jedan od njih je upravo strastveni ljubitelj vožnje lovaca. Jednom prilikom sam sedeo pored njega dok je igrao jednu od njemu zabavnijih misija, i moram priznati da sam umalo zaspao od dosade. AC7, s druge strane, odbacuje sve najdosadnije aspekte simulatorskog pristupa i zamenjuje ih više arkadnim momentima, napravivši tako divnu ravnotežu zabavnog i zahtevnog. Na tom polju, igra vam odmah nudi da odaberete arkadnu ili ekspertsku šemu kontrola, koje se, suštinski, razlikuju samo po tome što ekspertska daje pun roll/pitch pristup dok je arkadna više… arkadna. Obe su sasvim igrive i u zavisnosti od vašeg načina igranja vrlo pristupačne i lake za kontrolu na DualShock kontroleru. Ono što nisam probao, a što se u drugim testovima navodilo kao vrlo dobro jeste kontrola putem PS4 Flight Stick-a koja bi trebalo da pruži mnogo bolji ugođaj. Ipak, čak i na regularnom kontroleru, uz malo vežbanja, lako je osetiti finese i uživati u osećaju sečenja oblaka.

Take My Breath Away

Ukratko rečeno, igra izgleda odlično. Avioni su prelepo dizajnirani, i (kako kažu) uglavnom bazirani na real-world modelima. No, ono što dodatno pojačava ugođaj su meteorološki efekti koji, osim što izgledaju fantastično, daju i dodatnu dimenziju samom igranju. Kiša će vam smanjiti vidljivost, električne oluje smetati uređajima u avionu, vetrovi uticati na upravljanje avionom. Ovo sve će u određenim misijama dodati i vrlo jak dramski efekat na ono što se dešava oko vas. Ipak, nekada ćete primetiti da se krajolik, naročito u šumovitim predelima, iscrtava pred vašim očima jer igra nije savršeno optimizovana (barem za osnovni PS4). Zvuk je, s druge strane, odličan i sjajno pojačava tenziju u naročito napetim trenucima.

Destination Unknown

Na kraju, možemo bez trunke sumnje reći da je Ace Combat 7 sjajna igra. Na momente vrlo teška i nemilosrdna prema igraču, ali neizmerno zadovoljavajuća kada kombinacijom veštine i planiranja postigne cilj. Na to dodati zanimljiv narativni deo, misije koje su izuzetno replayable i tone opcija za nadogradnju aviona i kupovinu novih modela, pa čak i VR misije i multiplayer mod (kojima se ovde nismo bavili jer ih nismo ni testirali), ovaj naslov ima više nego dovoljno materijala da vas satima i danima drži prikovanim za ekran, a i dalje na ivici sedišta. Najtoplija preporuka za sve koji, kao Maverick i Goose svojevremeno, osećaju the need for speed (high-five). Hvala na pažnji, i oprostite na svim Top Gun referencama u ovom tekstu.

Za potrebe teksta igru je ustupio