Anthem

Dobro poznati BioWare studio, sa svojim upečatljivim dugačkim i sadržajno bogatim single-player RPG igrama, ovoga puta je rešio da se oproba u malo drugačijem žanru. Tako je nastao Anthem, njinov prvi co-op multiplayer akcioni naslov, osmišljen da nam pruži raznovrsnu igračku zabavu u mnogo narednih meseci, pa i godina. Koncipiran je kao dve igre u jednoj: brza multiplayer akcija dobro popunjena RPG interaktivnim narativnim elementima sa mnoštvom (možda i previše) dijaloga.

Protagonisti ove sci-fi RPG pucačine iz trećeg lica su heroji zvani Freelanceri, unutar svojih povećih oklopljenih odela-letelica opremljenih raketnim busterima, laserima i raznim drugim instrumentima namenjenim uništavanju predela i svega onog što obitava u njima. Osećaj je kao da smo u ulozi heroja iz iz nekog Marvelovog filma, pogotovo kada se u igri udružimo sa igračima istomišljenicima i uz neizmeran osećaj moći krenemo u obračun sa protivnicima.

Ima i problematičnih momenata, poput situacije kada treba da se opremimo novim oružjem i dodacima. Ovo neće biti nimalo prijatan i brz zadatak, jer da bismo npr. isprobali novu pušku moramo da putujemo do Forge-a, gde je moguće postavljanje opreme na Javeline. Kreće loading ekran. Naoružamo se, pa opet  ide loading ekran. Započnemo novu misiju da ispobamo novo oružje – loading ekran. Svako menjanje parametara igre (oružje, oprema) će nas “častiti” bolnim loading ekranima sa trajanjem između 10 i 20 sekundi, pa sve do nekoliko minuta, u zavisnosti od platforme. Ovo je veliki problem kada vreme učitavanja ekrana varira među saigračima, što stvara rupe u dijalogu i nedostajuće ciljeve misija i ubija igrivost.

Narativna polovina Anthema, uz sveprisutne drevne nepoznate sile i moći, beskrupulozne tirane koji uz pomoć njih žele da zagospodate univerzumom odaje utisak Bioware-ove inspiracije Star Wars istorijom. Ali glavnina Anthem priče je zapravo o ljudima koji naseljavaju njegov svet, a posebno Fort Tarsis. U odnosu na akcioni deo u trećem licu, istraživanje Fort Tarsisa je iz prvog lica. Možemo da šetamo unaokolo (van našeg mehaničkog odela-oklopa) tražeći sagovornike koji nam odmotavaju priču igre ili nude kvestove.

Glasovna podloga i tekst samih dijaloga su uglavnom kvalitetno odrađeni. Ali je zato istraživanje Fort Tarsisa nezamislivo sporo, kao osećaj kretanja kroz nekakav debeli i gusti sloj nevidljivog lepljivog katrana. Bez obzira na prethodno pomenute dobre strane dijaloga, razgovori između likova su gotovo u potpunosti jednostrani. Povremeno nam se nudila opcija za davanje odgovora, bilo pozitivno ili negativno, ali je vreme uglavnom prolazilo u dugotrajnom i ne baš ispunjavajućem zurenju u sagovornika, dok nam dotični otvara svoju dušu.

Zaključak

Bioware je imao veliki posao pokušavajući da kvalitetnu akciju spoji sa jakom i dobro potkovanom naracijom i istraživanjem, i da to sve bude u paketu za što bolji igrački ugođaj. Koliko-toliko su u tome uspeli. Tokom akcionih deonica, osećamo se zaista kao svemoćni heroji, ali samo na momente. Narativni delovi, koliko god dobri, zahtevaju ispravke problematičnih elemenata (posebno sporog kretanja) da bi bili zaista upečatljivi. Tu je i nezgrapan interfejs menija uz već opisane naporne loading ekrane. Vidi se da je Bioware hteo da napravi Anthem grandioznim naslovom, ali mu je izgleda ponestalo sjaja.

Za potrebe teksta, igru je ustupio