Final Fantasy VII Remake

Final Fantasy VII nikada nije bio moja omiljena igra u serijalu. U tom smislu moja naklonost je uvek bila podeljena između šestog i devetog dela, uprkos činjenici da se s vremenom “sedmica” ustoličila kao kultni, prelomni momenat u istoriji žanra i SquareSoft-ovog angažmana u istom. Originalnu verziju sam prešao verovatno tri ili četiri puta, od kojih je poslednji bio mesec dana pre nego što će se Remake pojaviti. I bio je to dobar podsetnik (još jednom) koliko je ovoj igri rimejk zaista potreban.

Ono što se postavilo kao najveće pitanje pre nego što će igra izaći jeste da li će priča u njoj ostati ista? Kako bih izbegao bilo kakav oblik spojlera, neću mnogo pričati o ovom aspektu, ali reći ću samo da su narativ i likovi isti oni koje pamtimo iz daleke 1997. godine, ali ujedno i mnogo više od toga. Sa mogućnošću glasovne glume i jasnog prikaza facijalnih ekspresija, svi (bukvalno svi) likovi su izuzetno dobili na dubini i većina njih je na toj nadogradnji samo dobila na kvalitetu. Što se same fabule tiče, ona je i ista koju pamtimo ali i drugačija. O ovome je već zaista teško pričati bez odavanja nekih ključnih trenutaka tako da ćemo tu stati. (Opširniji esej na tu temu stiže uskoro.)

O kvalitetu grafike i zvuka zaista nema šta da se prigovori. Likovi su odlično animirani i dizajnirani, taman dovoljno realistični da budu jaw-dropping, a ujedno dovoljno anime da ne upadnu u uncanny valley. Scenografija je jednom rečju fenomenalna. U više navrata sam se našao u situacijama gde dobar broj minuta provedem samo posmatrajući okolinu, naročito u onim delovima gde se možete obreti na vistama koje vam daju bolji pregled u daljinu. Midgar ne samo da izgleda fantastično već je i zaista živ, uprkos tome što oni delovi koje ćete najviše obilaziti zapravo predstavljaju najniže ekonomske slojeve istog.

Sam gameplay je izuzetno zabavan. FF je konačno osmislio sistem u kome sam jedva čekao svaku sledeću bitku i u svakoj uživao. Iako naizgled fokusiran na akciju, borbeni sistem FF7R je zapravo vrlo duboko taktičan i imam osećaj da su ovde primenili mnogo toga što su naučili na greškama iz FFXV gde je attack button rešavao praktično sve probleme. Ovde ćete morati da razmišljate i prilagođavate taktiku svakom neprijatelju jer će nekada i usputni “random” encounter uspeti dobrano da vas namuči ako nista odabrali pravu materiju ili ste jednostavno napravili par pogrešnih koraka. Malo taktiziranje može napraviti i te kakvu razliku – od maratonske borbe do rešenja u par ATB poteza.

Kad se konačna crta podvuče, FF7R je bez sumnje odlična igra. Ipak, ono u šta sumnjam jeste koliko je ona pristupačna igračima koji nikada nisu probali original. Budući da isti ne mogu odstraniti iz svog igračkog iskustva, i te kako sam uživao u komplementarnom odnosu te dve verzije ove priče i u dijalogu koji rimejk uspostavlja sa svojim originalnim materijalom, ali upravo iz tog razloga se pitam da li bi u nedostatku poznavanja izvora rimejk izgubio nešto od svoje snage? Moguće. No, čak i bez toga, u pitanju je izuzetno dobra igra sa jednom od najboljih igračkih mehanika u istorijatu FF franšize i ako imate iole ljubavi prema istom bili biste šašavi da ovu propustite.

Za potrebe teksta igru je ustupio