Black Widow (2021)

Prednastavci, pogotovo popularnih franšiza, po samoj svojoj prirodi imaju nezavidnu dramsku i narativnu strukturu. Premda mogu da popune rupe u istoriji i daju nove dimenzije likovima kojim se bave, takođe sa sobom dovode mnoge druge probleme. Nesumnjivo najveći od njih je to što su te priče na određeni način lišene tenzije i unapred im se zna konačan ishod. Najbolji primer za ovo je Solo: A Star Wars Story – film koji je odgovorio na sva pitanja koja niko nije postavljao i gde u nijednom trenutku nismo pomislili – kamoli poverovali – da su Han, Chewie i Lando u ikakvoj opasnosti.

Black Widow, prvi film četvrte faze MCU, srećom po sve fanove istog, nije neuspeh na nivou jednog Solo, ali takođe predstavlja i čudno sklepano i neujednačeno izdanje. I pored nekoliko pozitivnih elemenata, stiče se utisak da Marvel nije znao šta želi da kaže ovim delom (sem “Želimo vaše pare!”, ali to se podrazumeva). Kao i u svim do sada post-Endgame projektima, oseća se nedostatak energije i ideja, anemična bezvoljnost koja krasi franšize koje se nastavljaju isključivo zato što su još uvek profitabilne.

Film počinje flešbekom na daleku 1995. godinu. Mala Nataša i njena porodica – u stvarnosti umetnuti ruski agenti koji nisu u međusobnom srodstvu – beže iz SAD po završetku njihove misije. Njeni roditelji dobijaju druge zadatke, a Natašu i njenu mlađu sestru Jelenu šalju na obuku u ozloglašenu Crvenu Sobu.

Posle ovog uvoda, radnja pokriva događaje između Captain America: Civil War i Avengers: Infinity War. Demoralisana i ostavljena bez saveznika, Nataša je u bekstvu kada je neočekivano kontaktira Jelena – koja je sada i sama jedna od Crnih Udovica. Ono što sledi je standardni džejsonbornovski špijunski triler krcat akcijom, izdajom i sličnim obrtima koji čine taj žanr.

Na sve ovo je, prilično trapavo, nakalemljena drama o jednoj duboko disfunkcionalnoj porodici. U čitav taj bućkuriš je, čisto da dodatno zbuni nepce, sasuta i darežljiva količina nebuloznog pokušaja socijalnog komentara. Mada, za razliku od nekih filmova, ovde se makar može tvrditi da mu je “srce na pravom mestu”, iako je sama izvedba i dalje mahom tupava. Nije dovoljno samo napraviti bilo kakvu paralelu sa stvarnim zbivanjima ili ukazati na to da nepravda postoji kroz klimavu metaforu, daleko bitnije je kako su te ideje izražene, uklopljene i ispitane.

Black Widow kroz čitavo svoje trajanje naizmenično skakuće između ta dva moda. Sa jedne strane tu su teme porodice i značaja veza koje ostvarujemo sa ljudima, a sa druge nas film, pogotovo u trećem činu, bombarduje sa – za MCU proizvod – neiventivnim akcionim sekvencama prepunjenim začuđujuće osrednjim specijalnim efektima. Marvelov često sporni stil humora, ovde poprima oblik većine novijih komedija, te tako likovi, umesto brzih i vrcavih šala koje imaju strukturu i poentu – trabunjaju i prave grimase. Još gore, čak i kada se pojavi šala koja je, ako ne smešna, onda makar simpatična, film mora da je ponovi još nekoliko puta dok vam se ne zgadi (“Hahahaha, superherojske poze, razumete? Fejk su, zar ne? Hiljarijus.”). Istina, stereotipni ol Rašnz tok lajk diz eeksenjt uopšte ne pomaže da replike budu vickastije. 

Svaki put kada dođe do nekog zanimljivog razvoja situacije – uglavnom kada bi se akteri porodične jedinice Nataše Romanov našli na istom mestu – film bi morao da zbrza tu scenu kako bi mogao da prikaže još malo pucnjava i eksplozija, kao da se boji da slučajno ne zaboravimo da je u pitanju akcioni blokbaster. Da je imao više vere u svoju publiku i bolju sposobnost da izbalansira te dve krajnosti, bio bi nesumnjivo uspešniji, umesto ispodprosečan i nedorečen. Daleko od toga da bi bio prvi MCU film kojem je to pošlo za rukom.

Black Widow je došao i otišao, verovatno prekasno da na ikoga ostavi jak i dugotrajni utisak. Da je kojim slučajem čitav film umetnut gde mu je hronološki i bilo mesto, funkcionisao bi daleko bolje. Dao bi nam priliku da se još više vežemo za Natašu pre njene smrti u Endgame i čitava stvar pride ne bi izgledala kao nešto što je napravljeno prvenstveno zato što su imali Skarlet Johanson vezanu ugovorom za još jedan film, pa “gre’ota da se ne iskoristi.”

Biće zanimljivo videti na koji će način Florens Pju preuzeti štafetu svoje sestre i da li će ubrizgati malo prekopotrebne vitalnosti u dalje MCU projekte u kojima bude učestvovala. Ako ne želi da bude samo nostaligčna i bleda kopija kvalitetnijih i jačih filmova koji su im prethodili, MCU mora da se trgne i prihvati da, uprkos tome što više nikada neće dostići neslućene visine zarade i oduševljenja Endgame-om, to takođe ne znači da treba da otaljavaju svoje predstojeće filmove i serije. Imaju infrastrukturu, talenta i budžeta za daleko bolje od ovakvih niskoenergičnih poduhvata.