Boss Level (2021)

Oni kojima Frenk Grilo nije poznat kao minorni negativac Krosbouns iz niza Marvelovih filmova o Kapetanu Americi, sigurno ga znaju kao Porno Elvisa iz Porno Elvis serijala, koji opisuje paralelni univerzum u kom Kralj nije umro, već je otkrio čari kalistenike i našao gažu u filmovima za odrasle. Ova druga franšiza, svesni ste toga, nije stvarna van granica uma autora teksta, ali ako je zemljom ikada hodala osoba koja je rođena za tu – istina, nepostojeću – ulogu, onda je to Grilo. Ali… digresija. Boss Level je jedan od najnovijih u seriji time loop filmova koji nastavlja tradiciju osnovanu početkom devedesetih filmom 12:01 (a koju je Groundhog Day samo ulickao, nalepio Bila Marija i nepovratno ubacio u mejnstrim), i, kao i mnogi naslovi poslednjih godina, šopa gledaoca nostalgijom za osamdesetim i devedesetim. Hajde da razgrnemo tonu čaura metkova, šrapnela od eksplozija, mačo doskočica i veoma pogrešno shvaćenog termina side scroller, i pogledamo koliko se zabave može napakovati u stotinak minuta ponovnog proživljavanja istog dana.

Grilo igra Roja Pulvera, bivšeg pripadnika Delta odreda, koga u prvoj sceni filma budi čovek koji mu zabija mačetu u krevetno nadglavlje. Roj se brani, a zatim izbegava kišu kuršuma ispaljenih iz rotirajućeg mitraljeza na helikopteru u visini prozora njegovog stana, iskače kroz prozor, krade kola, nadjuruje se sa dvema naoružanim ženskinjama, ali na njegov auto, u trenutku nepažnje, naleće autobus i ubija ga na mestu; odmah posle toga se budi, napada ga čovek s mačetom, itd.. Sa više ili manje varijacija, to je dan koji on proživljava, i mi mu se na tom putovanju pridružujemo negde na četrdesetom ponavljanju. Preživi on nekad tačku u kojoj mu autobus ulubljuje karoseriju, ali ga dočeka neki drugi živopisni atentator, kao preslikan iz neke od retro šesnaestobitnih igara, i opet ga resetuje na posve kreativan način.

Jedina osoba koja, on ceni, može da mu pomogne, jeste Džema, bivša mu žena i majka njegovog deteta (koje ne zna da je njegovo), koju igra Naomi Vots. Dan ranije, pre onog koji je stavljen na repeat, Roj ju je posetio na poslu; ponašala se čudno, iznela mu je neke poverljive informacije u vezi sa moćnom mašinom na kojoj radi, a onda se u prostoriji nacrtalo obezbeđenje i ispratilo Roja. I sada, kada pokušava da sazna šta se dešava, njen gazda – Mel Gibson koji, posve prikladno i ubedljivo, glumi mutljavinu i intriganta – saopštava mu da je njegova bivša draga imala nezgodu na radu i poginula, pa naš protagonista mora da pronađe drugi izlaz iz naizgled bezizlazne situacije u kojoj se nalazi, što, naravno, podrazumeva učenje na greškama kroz beskrajno ponovno gubljenje života.

Film počinje ekranom za izbor lika, kao u kakvoj fliperanskoj tabačini iz devedesetih. Igrač broj jedan bira Roja, dok se drugi, listajući razne “kraljice” koje ćemo tek upoznati u toku filma, zaustavlja na liku po imenu Mr. Goodmorning, što je Rojev nadimak za manijaka sa mačetom koji ga budi svakog ponovljenog jutra. I dok je to s jedne strane odličan način za ustanovljavanje gejmerske estetike i nagoveštaja respawn mehanizma na kom je film zasnovan, te kao uvid u često bizarne i hiperbolisane zlikovce raštrkane po raznim beat ’em up klasicima, koji će se pojaviti kao Rojevi neprijatelji, s druge strane pomalo zbunjuje činjenica da se ne vraća tom ekranu – ili bilo kom drugom “igrolikom” – niti jednom do kraja filma.

Džo Karnahan je lice odranije poznato policiji zbog ilegalne trgovine nostalgijom, a ovde svoju kriminalnu radnju vozdiže na nivo umetnosti. Mogli bismo par eseja posvetiti njegovim režisersko-scenarističkim sklonostima, ali ako želimo da budemo koncizni, gotovo čitav opus Karnahanov staje u četiri reči lukavo smeštene u naslov njegovog prvenca: Blood, Guts, Bullets & Octane – samo se promer ova četiri elementa razlikuje. Dakle, čovek ima misiju: iseći gro onoga što je bilo interesantno u akcionim filmovima prethodnih decenija (sa akcentom na osamdesete) i dati mu lični pečat prilagodivši materiju 21. veku. Sve je tu: bivši specijalci i krimosi, pucnjava, jurnjava i šornjava, protagonista sa falinkom i beskrupulozni gazda nasuprot njemu, taman toliko nauke da ne bude prekomplikovano ili suvoparno, i taman toliko suludosti i rupa u priči da se nikako ne može posmatrati kao film čija radnja ima potporu u nauci i zdravom razumu. I, kao Bajagina fatalna žena čije štikle klize po mekom asfaltu – kad hoda, ne zastajkuje; uspori samo da nam izloži situaciju, malo se uozbilji, kao u većini scena sa Naomi Vots (na šta se, čini mi se, i scenario osvrne u jednom trenutku), ali se i tada kreće ka razrešenju.

Saundtrek je tarantinovski eklektičan, ali mu fali malo da bude od onih koji se puštaju i mimo filma. Neke od pesama, baš one istaknutije i najpoznatije, tematski su vezane za vreme ili vremenske odrednice (Time Has Come Today benda The Chambers Brothers, kao i sjajna Day After Day bitlsovskih “jabučastih” pulena Badfinger). Dominira zvuk sedamdesetih, ali kao da su se kreatori mikstejpa trudili da pokriju minimum tri decenije kvalitetnog zvuka, pa tako možemo naići na čitav spektar žanrova, od oldskul kantrija do fanka. Možemo reći i da je zvuk uopšte prava delicija za uho, vešto je umontiran, efekti sočni kao zvuk šljunka u partizanskim filmovima, a kad čujemo urlik motora automobila, prosto očekujemo da ga proprati i miris benzina.

Da li zato što je pola budžeta potrošeno na budženje audio-doživljaja (nije zapravo, ali zvuči tako), ili iz nekog drugog razloga, vizuelni efekti nisu uvek najsjajniji. Zapravo, sve je uglavnom na prihvatljivom nivou, osim efekta vatre/eksplozije, koji čas izgleda kao vrhunsko dostignuće šefa VFX odeljenja, čas kao da je Dragoljub iz HR-a isprobavao efekte na nekoj malware mobilnoj aplikaciji. Ponekad deluje nedovršeno, to je sve; ne utiče mnogo na sveopšti utisak, samo je… neobično.

Lista glumaca i glumica koji su se našli na platnom spisku ovog filma sadrži zadivljujuće mnogo jakih imena za jedan pretežno akcioni film sa elementima SF-a. Sam Grilo – čiji real life sin Rio glumi njegovog sina i u filmu – nema često priliku da se razmaše u žiži, jer je poznatiji kao epizodista, kako na malom ekranu, tako i na velikom platnu, ali ovde koristi datu mu šansu da pokaže da ume da bude zabavan kad treba, iako sama izvedba traži da udara po jednoj dirki (kul-kul-kul-kul) i eventualno povremeno pokaže komičarski tajming. Slična je situacija sa Naomi Vots i Melom Gibsonom: oboje su okej, iako su im likovi pomalo jednodimenzionalni. Nema previše pozadinske priče, nema tone motivacije, ali da smo u nekoj matoroj beat em ‘up igri, skinute direkt sa bekstejdž police Sega klinaca (što film kao da insinuira) – da li bi zaista bilo bitno? Pita li iko Bauzera čerez čega otima princeze italijanskim vodoinstalaterima i premešta ih iz zamka u zamak? Ne, jer zmajevitim kornjačama ne postavljamo nepristojna pitanja, pošto se mogu ljutnuti i odgovoriti sa “eto jer sam tako u mogućnosti”. Bilo kako bilo, motivacija je tu sekundarna stvar.

Iako je ova priča spakovana i završena, Karnahan i Grilo su kraj ostavili pomalo nedorečen, valjda u nadi da će finansijski temelj za snimanje nastavka biti udaren prihodom od bioskopskih ulaznica i strimovanja. Ali, posle višegodišnjeg planiranja i snimanja, premijera je sa 2019. odložena za narednu. godinu, i… pretpostavljate šta se desilo. Distributerska kuća je, verovatno zbog obamrlosti bioskopa kao posledice korone, raskinula ugovor i ostavila režiserovo čedo bez krova nad glavom, ali mu je brižni otac brže-bolje našao smeštaj na Hulu-u, “onom drugom” striming servisu kompanije Disney, i tako uspeo da povrati bar delić para uloženih u produkciju. (Posve interesantna činjenica: Hulu je prošle godine u svoju ponudu uvrstio čak dva visokoprofilna filma koja koriste time loop kao pokretač radnje – drugi je Palm Springs.)

Boss Level je kratak, sladak i solidno izveden. Ako zanemarimo šalu ili dve koje nespretno čepaju granicu dobrog ukusa, scenario je efektan, a režija i više nego pristojno skrojena. I šta čovek više da poželi? Okej, svašta se poželeti može, ali – od jednog akcionog filma ne baš još mnogo toga. Ni u jednom trenutku ne gubi iz vida svoju svrhu i ne izdaje se za nešto što nije, naprosto je pitka, lepo ukomponovana šibana koja ima moć da makar na stotinak minuta čoveka isuče iz smlaćenosti ili ružnih vesti. Čak je, na neki način, splet okolnosti koji je prošle godine doveo do neprofitabilnosti filma, bio demonstracija Marfijevog zakona za njegove tvorce, i savršena stvar u savršenom trenutku za gledaoce, jer, u trenutku kad je pola sveta bilo pod ključem zbog pandemije, poistovećivanje sa osobom koju juri tim plaćenih dželata čim otvori oči, i proživljava jedan te isti dan par stotina puta, zaista nije iziskivalo mnogo truda.