Binary Domain

Sega… toliko je puta duži niz godina unazad zabrljala a mi joj opraštali samo zato što je sa vremena na vreme svojim razvojno-izdavačkim poduhvatima na svet donosila zanimljive naslove (Chromehounds, Valkyria Chronicles, Bayonetta, Vanquish…). Da li je i Binary Domain jedan od tih izuzetaka? Nažalost, neće proći.

Teško inspirisan Gears of War serijalom, kvazi-muževnim šuterima i Lost Planet boss fajtovima, Binary Domain ne uspeva ama baš u ničemu od svega ovoga. Kao, prvo, napucavanje / cover sistem je a-la-GeoW mehanika sa tim da od satisfakcije pri tamanjenju neprijatelja imate čistu nulu. Dok Gears of War kod igrača izaziva osećaj uspeha posle jedva oborenog Locusta, Binary Domain vas stavlja u ulogu mutavog pileta koje kljucka u rajznedlu u nadi da će se kad tad pretvoriti u kukuruz. Drugo, ceo bromance u igri, koji bi kao trebao da pršti od testosterona, je sveden na tunjave dijaloge koji neprirodno pokušavaju da imitiraju tešku vojničku muku. Pri tome, Den, glavni lik, paralelno vodi cvrkutavu priču sa kineskom koleginicom. Kada se mini intervjui završe, dolazimo do treće stavke, tj boss fights u kojima je cilj kilavim kontrolama pogoditi šajni delove mehaničkih čudovišta. Jasno mi je zašto u Lost Planetu monsteri imaju toliko vidljive delove koje treba upucati ali u Binary Domainu jedino možete zaključiti da su inteligentni roboti u stvari glupi jer imaju jasno obeležena mesta koja treba osakatiti.

Da, pametni roboti. Kako sam naslov igre upućuje, pred nama je SF priča o ustanku robota kroz ideju ludog naučnika da će nam oni više koristiti što budu više ličili na nas. Naravno, u nekom trenutku AI postane samosvestan & ugrožen te preuzme sve žice u svoje portove i krene u lukavo smišljen plan dominacije nad ljudskom rasom. Realno, priča toliko puta prežvakana u ovom slučaju ima jedan zanimljiv šmek provučen kroz motive ludih naučnika, korporacija, tajnih vlada, visokotehnološke špijunaže i vojnih skandala. Kao tehno-triler ovo bi bio solidan naslov, ali kao igra koja pokušava da se dodvori svakom mozgu i opravda silno pucanje, u prvih sat vremena sve postaje petparački fiction u kom braćele tamane robote. Takođe, neko iz razvojnog tima konstantno pokuvaša da vas ubedi kako je glavni lik izuzetno kompleksne prošlosti i psihički zeznut, a sa druge strane, sve što on izgovori je definicija površnosti. Stiče se utisak da je neki plitki menadžerčić osmislio glavni tok priče i onda ostavio scenaristima da popune rupe. Ispostavlja se da ti scenaristi i nisu na bacanje jer su pojedini momenti u igri prava mala remek dela dramaturgije i animacije, te ujedno i jedini razlozi zašto sam igru završio do kraja, nadajući se da će sa vremena na vreme slični dragulji ponavljati.

Da, pametni roboti. Kako sam naslov igre upućuje, pred nama je SF priča o ustanku robota kroz ideju ludog naučnika da će nam oni više koristiti što budu više ličili na nas. Naravno, u nekom trenutku AI postane samosvestan & ugrožen te preuzme sve žice u svoje portove i krene u lukavo smišljen plan dominacije nad ljudskom rasom. Realno, priča toliko puta prežvakana u ovom slučaju ima jedan zanimljiv šmek provučen kroz motive ludih naučnika, korporacija, tajnih vlada, visokotehnološke špijunaže i vojnih skandala. Kao tehno-triler ovo bi bio solidan naslov, ali kao igra koja pokušava da se dodvori svakom mozgu i opravda silno pucanje, u prvih sat vremena sve postaje petparački fiction u kom braćele tamane robote. Takođe, neko iz razvojnog tima konstantno pokuvaša da vas ubedi kako je glavni lik izuzetno kompleksne prošlosti i psihički zeznut, a sa druge strane, sve što on izgovori je definicija površnosti. Stiče se utisak da je neki plitki menadžerčić osmislio glavni tok priče i onda ostavio scenaristima da popune rupe. Ispostavlja se da ti scenaristi i nisu na bacanje jer su pojedini momenti u igri prava mala remek dela dramaturgije i animacije, te ujedno i jedini razlozi zašto sam igru završio do kraja, nadajući se da će sa vremena na vreme slični dragulji ponavljati.

Kada sam se već spremao da odustanem od igre, negde 3-4 sat od početka, na red je došla scena underground baze i tamnošnjeg življa koja se suočava sa saznanjem da je neko od njih Hollow Child. Na trenutke sam mislio da gledam Ghost in the Shell a ne deo prosečnog wannabe šutera. Jasno je da su najbolji delovi igre upravo oni kojima ne upravljate.

Oh, upravljanje. Ko god da je bio zadužen za implementaciju kontrola u igri zaslužio je jedan solidan šamar za sve frustracije koje su rezultovale zbog nemogućnosti da se pomerim u levo jer je igra odlučila da je stajanje u mestu bolja opcija. Povezanost kontrola i sumanute ideje da vas svaka lokalna eksplozija baca na pod, posle čega sledi animacija ustajanja od četiri sekunde (ili večnosti) me je dovodila do izliva psovki i čupanja kose. Zar je moguće da niko nije probao igru pre nego što je puštena u prodaju?

Ako vas igra ne odbije zbog kontrola, većinu će verovatno odbiti zbog grafike. Generičnost vrca na sve strane, posebno u početku, gde steknete utisak da igrate nešto što je izašlo 2005 godine. Kako igra prolazi, polako počinju da se pokazuju zanimljiviji, lepši i drugačiji pristupi nivoima, te do kraja igra na ovom polju i dobije neki karakter. Modeli vojnika su vrlo lepo urađeni (mada i dalje izgledaju kao bilo koji futuristički univerzalni vojnici) a animacija ih prijatno izdvaja iz sterilnog okruženja. Sami nivoi su strogo linearni i nekako standardni, na momente razbijeni deonicama koja se prelaze vozilima. Iako je sve predvidljivo i ništa posebno, ipak se tu i tamo primete neke stvari koje su rađene sa dosta pažnje te donose svežinu. Kao da je neko umetničkom timu rekao “I onda se oni napucavaju sa robotima u laboratoriji” a ovi jadnici uzmu pa naprave ceo komleks da ne bude toliko generičan. Isto tako, ima nekih delova koji su sjajno dizajnirani i urađeni a nijedan momenat gamepeja se ne dešava na toj lokaciji. Čudno i ne shvatljivo, ali ajde, barem lepo izgleda.

[nggallery id=17]

Pošto se igra odvija u futurističkoj viziji Tokija, najmanje što očekujete jeste vreva i gužva. Kad ono, nigde nikog. Pust grad, nema saobraćaja i pešaka, samo soliteri, jedan policijski auto i gomila robota koja vas proganja. Šašavo i pre svega dosadno. Još jedna od stvari koja doprinosi komičnom odnosu prema “priči”, jer na primer, dva tokijska detektiva piju kafu za poneti pored automobila, na autoputu gde apsolutno ništa ne prolazi. Ili superbrzi nebeski metro bez putnika. I kada to vidite, krene dijalog u kom se objašnjava da treba spasiti žitelje Tokija od invazije. A?

Binary Domain treba probati, ako vas upecaju minorni plusevi, igru ćete možda i završiti. Lično, da nije bilo povremenih majstorluka na nivou animiranih scena i grafičkih detalja, napustio bih je odavno i poštedeo sebe frustracija koje igra konstantno nosi sa sobom. Definitivno je da nastavak igre nećemo videti iako sekvenca posle kredita ostavlja prostor za to, a želimo da Sega uskoro izbaci nešto što će je održati, ako ne u kvalitetnom, ono barem u finansijskom svetlu.