Metal Gear Solid V: The Phantom Pain

Ovu godinu obeležile su već dve odlične open-world igre, koje se nisu držale sada već ustaljenog šablona koji je ustanovio Ubisoft štancanjem Assasins’ Creed i Far Cry igara. Prva od njih je bio Witcher 3 (o prvoj ekspanziji čitajte ovde već početkom iduće nedelje) sa svojim fantastičnim svetom, nastanjenim divnim i tragičnim likovima. Druga je dugoočekivani MGS V.

Hideo Kodžima, s jedne strane, već godinama „pokušava“ da se reši Metal Gear serijala, a s druge, sa svakim novim nastavkom bilo je sve manje jasno da li Konami želi da nastavi da baca planine novca na njegove sve skuplje produkcije. Nešto je očigledno puklo u komunikaciji i nakon više od 20 godina u kompaniji, Kodžima je otišao, a kao njegovu „labudovu pesmu“ dobili smo The Phantom Pain.

Oni koji su odigrali „skupi demo“ koji je izašao prošle godine kao Ground Zeros, osećaće se kao kod kuće. Igra je dodatno zategnuta i, malo bi bilo reći, daleko bogatija sadržajem. Ispada da se Kodžima nije šalio kad je rekao da će MGS V biti stotinak puta veći – i nakon nekoliko desetaka sati, mogu da kažem da je u pitanju zaista ogromna igra. To nas možda i ne čudi u poslednje vreme kada smo nekako navikli da open-world znači milion sitnih zadataka na mapi na koje gubimo vreme, ali ovde nema praznog hoda. Za razliku neke od novijih Ubisoftovih igara, pa i Witchera 3, ovde je mapa vrlo štura. Sve dodatne stvari koje možete da uradite (skupljanje lekovitih biljaka, hvatanje divljih životinja) direktno utiču na vaš uspeh u igri i nisu tu da biste ispunili neki zadatak i dobili trofej.

U igri se sve vrti oko vaše baze (Mother Base) koja će biti poznata svima koji su odigrali odlični „nezvanični“ nastavak MGS-a na PSP-u po imenu Peace Walker, čiji je ovo i direktan nastavak, po priči. U svojoj bazi okupljate privatnu vojsku, organizujete timove po njihovim veštinama, vežbate gađanje, razvijate novu opremu gradite nove delove baze, i slično. Malo je reći da je građenje baze i dodavanje novih kvalitetnih vojnika zabavno – ovo je praktično igra u igri. Kada igrate misije, protivničke vojnike možete uspavati ili onesvestiti i poslati ih u nebo pomoću Fulton padobrana, gde ih vaša ekipa pokupi i transportuje u bazu. Nakon malo ubeđivanja, oni vam se pridruže. Postalo je prava igra u igri prilikom svake misije odabrati najbolje protivničke vojnike i onda ih „maznuti“ na ovaj način. Osim vojnika, razvijanjem Fultona, vremenom možete početi da u nebo šaljete i protivavionske mitraljeze, minobacače, pa na kraju i tenkove. I, da ne zaboravimo, ovce, medvede i sličnu menažeriju koju srećete po divljini. Jer, zašto da ne? Ipak je ovo A Hideo Kojima Game.

Iako je igra potpuno igriva i kao pucačina (doduše teška i zahtevna pucačina), naročito kad razvijete malo bolju opremu, ipak je u njenoj srži šunjanje. U zavisnosti od nivoa težine, neprijatelji će vas primećivati već na 20-ak metara čak i ako ste u onom čuvenom igračkom polučučnju. Ono što je prelepo izvedeno je količina opcija koju imate u prilasku neprijateljskim bazama. Da li ćete napraviti diverziju na jednoj strani? Uspavati stražare i požuriti sa obavljanjem glavnog zadatka dok se oni ne probude? Iskoristiti peščanu oluju u kojoj se vidi na dva metra otprilike i otrčati do cilja nadajući se da nećete naleteti ni na koga? Maznuti protivnički tenk i zaleteti se u bazu? Na vama je da odlučite, a svaki novi komad opreme nudi i nove opcije.

Ono što zaista niko nije očekivao od MGS igre jeste da priča bude minimalizirana i, pred kraj igre, gotovo nepostojeća. Najviše informacija neći ćete razasute po kasetama i ako vam se ne bude dalo da ih preslušavate, ostaćete sa vrlo siromašnom pričom, pogotovo kad se uporedi sa veličinom same igre i brojem misija. Izgleda da je sukob između Kodžime i Konamija uticao na razvoj više nego što je javnost znala o tome. Jedna od stvari koje su na ovaj način uskraćene jeste i veća izloženost Kifera Saterlenda kao Big Bossa – odgovor na pitanje zašto je Kodžima pomislio da bi bilo dobro maknuti starog dobrog Dejvida Hejtera (koji je sigurno koštao puno manje) je možda i odgovor na pitanje zašto je Konami odlučio da štedi na igrama. Ipak, meni je u glavi konstantno bio grubo promukli Dejvidov glas – uho se prevari, ali mozak ne, jedan je Snejk.

Šta budućnost nosi za Konami i Kodžimu, ostaje da se vidi. Konami već duži niz godina ne može da se smatra kompanijom koja ima vrhunski odnos prema ljubiteljima svojih igara. Prisetimo se samo Silent Hill HD kolekcije koja osim što nije uopšte izašla za PC, usput uspela da negde zagubi maglu u svom PS3 i Xbox360 izdanju. Neki od njihovih serijala su odavno zaboravljeni, poput Suikodena, a sa novim osvrtom isključivo na mobilno tržište postoji šansa da će zauvek tako i ostati.

S druge strane, Kodžima verovatno treba samo da okupi solidan tim oko sebe, uradi jedan Kickstarter sa sloganom „A Hideo Kojima Game“ i prikupi dovoljno para za neki odličan solo projekat. S druge strane, da li će mu to biti dovoljno, nakon što je navikao na megalomanske uslove u Kojima Productions, ostaje da se vidi.

Na kraju krajeva, šta god da budućnost nosi, sadašnjost nam je donela MGS V: The Phantom Pain, ogromnu, beskonačno zabavnu igru u polusuludom sveta Metal Geara, sa svojim vrlo posebnim osvrtom na rat, svetsku politiku, zloupotrebu dece u vojskama u Africi, i uopšte istoriju našeg sveta. Uživajte, jer ovo je jedna od top 3 igre ove godine, bez mnogo razmišljanja.

Za potrebe teksta igru je ustupio