MIO: Memories in Orbit (2026)

Žanrovski gledano, metroidvanije su jedna od retkih vrsta igara koje bolje funkcionišu u indie produkciji. Od izlaska Hollow Knight 2017-e, svake godine dobijamo sve više i više metroidvanija, do te mere da se čini da je san snova svakog indi gejm developera da se makar jednom okuša u pravljenju ovakve igre.

Nije teško zaključiti zašto – MV, u svojoj osnovi, predstavljaju čistu gejmifikaciju skoro svakog elementa njihovog dizajna. Postoji nešto jako privlačno u tome da se ta (naizgled) jednostavna formula izbalansira do savršenstva, nešto što goni toliko gejm dizajnera da izmiksuju svoj recept za tu (naizgled) jednostavnu formulu.

MIO: Memories in Orbit je druga igra francuskog studija Douze Dixièmes, poznatog po Shady Part of Me, puzzle-platformera iz 2020-e. Igra počinje sada već ustaljenom konvencijom za metroidvanije – glavni lik se budi, nemajući ideju ko je, zašto je tu i šta treba da radi. Naravno, ispostavlja se da je “svet” (u ovom slučaju svemirski brod) odavno na rivici uništenja i da je naš lik jedini koji to može sprečiti.

Ono što već na prvi pogled MIO izdvaja iz mora sličnih projekata je njegov vrhunski grafički stil. Sa svojom fluidnom animacijom i skiciranim pozadinama, MIO podseća na animirani film koji je podjednako inspirisan mangama koliko i francusko-belgijskom školom stripa. Ništa čudno, s obzirom da mnogi u studiju Douze Dixièmes imaju iskustva u svetu animacije.

Fluidnu animaciju dobro komplementiraju responzivne kontrole. Poput Orija, MIO je takođe prilično agilan lik – pogotovo kada otključa sve sposobnosti. Retkost za ovaj žanr gde je to ponekad i među poslednjim moćima koje dobijamo, ali u ovoj igri počinjemo sa duplim skokom, što nam omogućava daleko veću dozu slobode i pokretljivosti – kako u navigaciji broda, tako i u borbi.

Što se tiče borbe, za to, kao i za većinu svojih sposobnosti, MIO koristi pipke koji joj vise iz glave. Pomoću njih možemo da udaramo neprijatelje, “hvatamo” daleke i za to predviđene tačke, kao i nešto egzotičnije pokrete čije iznenađenje i čar otkrivanja ne bih da kvarim. Za većinu tih sposobnosti koristimo energiju, koja se ubrzo crpi i potom regeneriše kada smo na zemlji.

Pri otključavanju svake nove sposobnosti, igra nas ubrzo uči kako se ta moć koristi, često kroz boss borbu u kojoj je potrebno ovladati tim novim pokretima kako bi pobedili. Sami boss-ovi su odlično dizajnirani, na onaj klasični “kako ću ikada uspeti ovog da pobedim, ovo je nemoguće!” pri prvom susretu sa njima, gde već na drugom ili trećem pokušaju prelaska uviđamo način na koji ih možemo savladati.

Sem toga, tu su takođe ostali već viđeni elementi – valuta koja se gubi svaki put kada umremo (iako postoji način da je zadržimo konvertovanjem u drugu valutu), sistem sličan charmovima iz Hollow Knight, gde nalazimo i kupujemo čipove koji menjaju atribute poput zdravlja i napada, ali možemo da instaliramo samo određeni broj njih dok ne apgrejdujemo kapacitet za još.

Mapa se na prvi pogled ne čini prevelikom, ali se ubrzo otvara i pruža puno prečica koje se mogu otvoriti za lakše i brže kretanje. Takođe je i dosta pregledna i stalno pokazuje gde se naš  lik nalazi na njoj. Jedino bih voleo da prikaže i mesto gde smo poginuli, kao i da su delovi mape obeleženi imenom, kako bi lakše znali kuda su nas NPC-jevi poslali. Mada, ovo su toliko jednostavne izmene, da je verovatno nešto što će biti dodato u igru u nekom kasnijem peču.

Sve u svemu, ovo je jedna više nego solidna metroidvanija koja nema nijednu veću manu, ali se takođe po malo čemu previše ističe od (sve veće) konkurencije. Ako ste ljubitelj ovog žanra, teško možete pogrešiti sa MIO: Memories in Orbit i za oko 20 evra dobijate između 15 i 20 sati klasične metroidvanija zabave.

ZA:

• Prelepa grafika
• Prijatne kontrole i zabavne sposobnosti za otključati
• Accessibility opcije za podešavanje težine

PROTIV:

• Premalo spawn points
• Prilično linearna za jednu metroidvaniju
• Nekoliko veoma teških platforming sekcija

_______________________________
Za potrebe teksta, igru je ustupio Focus Entertainment