Kratka istorija nastanka i razvoja mini-igara

Tokom proleća 2026. godine, u toku trećeg igranja Final Fantasy VII: Rebirth, utisak kog nisam mogao da se otresem je da je ova igra verovatno neprikosnoveni šampion u količini opcionog sadržaja koji igraču servira. Pored side-questova, Rebirth naročito prednjači u broju mini-igara koje su igraču dostupne. Nakon malo razmišljanja i diskusija o dobrim i lošim mini igrama koje su izašle iz FF serijala, a zatim i iz JRPG žanra kao verovatno najbogatijeg na tom polju, rodila se ideja da malo dublje zavirimo u istorijat mni-igara i pokušamo da sastavimo pregled igara unutar igara koje su najviše uticale na razvoj ove komponente gejminga i najjače obeležile igre unutar kojih su se našle.

Bonus nivo: mini-igra za mini igre

U ranoj eri nastanka kompjuterskih igara, one su bile dalekog manjeg opsega i “veličine” nego što je to bilo koja mini-igra danas. Kako su izazovi i ciljevi bili daleko koncizniji nego što su danas, suština igara je bila vrlo jednostavna: završi trku, uništi sve asteroide, itd. Poenta je bila da se igrač dokaže skupljanjem najvećih broja poena ili postizanjem najboljeg vremena za završetak igre ili nivoa, što je stvari moglo činiti pomalo jednodimenzionalnim. Tako su u igru ušli dodatni izazovi i bonus nivoi, dizajnirani da malo razbiju monotoniju.

Prva igra koja istorijski beleži bonus nivo sa drugačijim pravilima je Rally-X (1980) u kome se svaki četvrti nivo (odnosno trka) odigrava na stazi na kojoj se protivnici ne pomeraju, dajući igraču šansu da vozi dok ne ostane bez goriva. Nasuprot onome što će postati standard za bonus nivoe, igrači su ovde i dalje mogli “izgubiti život” sudarom sa nepomičnim automobilima ili kamenjem na stazi. U kasnijem razvoju, bonus nivoi predstavljaće događaje mnogo manjeg rizika u kojima je moguće zaraditi dodatne poene bez bojazni od gubitka glavnih resursa.

Na sličan način, Joust (1982) u svakom petom talasu umesto standardnih neprijatelja spawnuje jaja iz kojih se oni tek nakon nekog vremena izlegu, dajući time igraču “besplatne” poene ukoliko je dovoljno brz da ih pokupi. I u ovom slučaju neki rizik postoji jer će neprijatelji nakon nekog vremena postati pretnja, ali igrač ipak dobija neki “grejs period” u kome može s mnogo manje tenzije da uživa u drugačijoj dinamici igre i prikupi više poena tokom tog predaha.

Tokom osamdesetih primeri će se ređati, ali će uglavnom biti vezani za nivoe sa drugačijim izazovima koji će služiti podizanju dinamike (Galaga, Donkey Kong), ili uvođenju kratkih sekvenci predaha koje će zapravo predstavljati prve tzv. animacije – kao što su Coffee Break intermisije u Pac-Manu. Sve ovo su bitni koraci u postavljanju scene za prve prave mini-igre.

Rađanje novog koncepta

Prva igra u Final Fantasy serijalu (NES, 1987) donela je u sebi i prvu pravu mini-igru. Nakon što dobiju pristup airshipu, igrači određenom kombinacijom tastera mogu otvoriti “magični kvadrat” (15 puzzle). Iako nije i narativno uvezana sa glavnom igrom i njenom fabulom, ovo je prva igra unutar igre koja se u takvom obliku pojavljuje. U ovom trenutku, developeri mini-igre ubacuju unutar glavne igre zato što to mogu, ne zato što su one bitan i planiran deo glavnog proizvoda.

Već sledeće godine, Super Mario Bros. 3 (NES, 1988) u kombinaciju uvodi i kompleksnije mini-igre koje će predstavljati deo mehanike glavne igre. Za razliku od FF, ovde imamo dve varijacije: slot i igru memorije. Obe igraču pružaju šansu da osvoji dodatni život ili neki power-up, iako je šansa za to u slotovima mizerno mala. Igra memorije je bila znatno lakša i otvorene karte koje je trebalo upariti su se prenosile iz nivoa u nivo dok se sama igra otključavala na svakih 80 hiljada poena, time dajući igračima redak podstrek da u Super Mario igri zaista osvoje što više poena što pre.

Ovim promenama se otvaraju vrata gde mini-igra postaje potpuno druga igra na kratak vremenski period umesto puke varijacije pravila po kojima glavna igra funkcioniše, što će u narednim godinama uvesti mnoge novitete u ovaj medij.

Mini-igre kao deo interne ekonomije

U prvoj polovini devedesetih godina, Final Fantasy, Dragon Quest i Pokemon serijali cvetaju na konzolama i oberučke grle koncept mini-igara. One više nisu tajne već postaju neodvojiv deo narativa ali i ekonomije unutar igre. Ovi RPG naslovi kroz razne varijante opcionih igara i izazova integrišu i nagradne valute, retke i vredne iteme i oružja, pa čak i narative unutar mini-igara koji će služiti kao predah od glavne priče.

Na ovaj način drugi žanrovi kao što su pecanje, trke ili pucnjave postaju deo igara iz potpuno drugačijeg miljea i razvijaju svoj set pravila karakterističan za makro-žanr u kome se nalaze. I dalje ostaju potpuno neobavezan deo glavne igre, ali igračima koji se odluče da ulože vreme i trud često donose nagrade koje više nisu samo ono što bismo danas nazvali achievementom već i konkretne vrednosti unutar igre – delove opreme ili specijalne veštine.

Povrh toga, neki naslovi uvode i kazino elemente – tombolu, pachinko, rulet, slotove i druge kockarske mini igre koje pored mogućnosti da igrač nešto osvoji donose i mogućnost da se in-game valuta izgubi. Do današnjeg dana mnoge igre će zadržati neki oblik klađenja, bilo ono vezano za karte, igre na tabli ili klasične igre iz kazina.

Prekretnica kod treće dimenzije

Final Fantasy VII (Playstation, 1997) predstavljao je ogroman pomak na mnogim poljima. Squaresoft se izmakao iz Nintendo ekosistema u korist Playstationa, pošavši za većim manevarskim prostorom koji su pružali kompakt diskovi, što je dovelo do igre koja je bila apsolutno najbogatija mini-igrama u svom žanru i generaciji. Snoubord, vožnja motora, chocobo trke, takmičenja u čučnjevima – sve ovo su samo neke od igara koje su igračima dostupne i kao deo priče i kao opcione zanimacije u Gold Sauceru ili drugim mestima unutar sveta FF7.

Međutim neke od ovih igara imaju i narativni značaj, poput bitke za Fort Kondor koja može u nekoj meri uticati na tok priče i odrediti da li će igrač uspeti da osvoji jednu od najjačih summon materija u igri. Vojna parada u Junonu je istovremeno i kratka mini igra i komična epizoda koja vam pored smeha može doneti i još neki item u džep. Bitka šamarima između Tife i Scarlet jedan je od od čudno iščekivanih momenata u trećem delu rimejk trilogije koji nas očekuje narednog proleća. Sedmi deo FF franšize je na svoja tri diska doneo mnogo neobičnog sadržaja i promena mehanika koje nisu sve savršeno funkcionisale, ali su utabale put konceptu mini-igre koji i danas poznajemo, pretvorivši ih iz distrakcija u bitan deo celog paketa.

S druge strane ratova konzola, The Legend of Zelda: Ocarina of Time (Nintendo 64, 1998) se nije mogla pohvaliti ovolikim brojem igara, ali jeste prihvatila ozbiljniji pristup tematici. Nasuprot na momente šašavom svetu FF7, u Okarinu su mini-igre utkane na kohezivniji način. Pecanje, streličarstvo, trke na konjima i kuglanje u ovoj igri su vezivno tkivo koje čini svet Okarine uverljivijim mestom od skupine međusobno povezanih nivoa.

Korak dalje odlazi kultni Shenmue (Dreamcast, 1999) u kome su mini-igre jednako snažno uvezane sa glavnim narativom kao u Okarini, ali istovremeno i na momente besmislenije nego u FF7 (primera radi, trke viljuškarima). Međutim, budući da Shenmue i dalje predstavlja gotovo jedinstvenu gejmifikaciju obične svakodnevnice, opcije za razbijanje monotonije kao što su arkade, kockanje, pikado i druge aktivnosti kojima se protagonista Ryo bavi između rutinskih komada života dobijaju dublji smisao.

Karte: kada mini-igra nadmaši igru

Ovaj podnaslov će nesumnjivo mnoge asocirati na Gwent, iako bi takva tvrdnja bila neprimerena budući da je Witcher 3 ipak fantastična igra. Ne, u ovom slučaju prst je uperen ka Final Fantasy VIII (Playstation, 1999), odnosno ka Triple Triad, kartaškoj igri čija je popularnost uspela da nadživi osmicu i mehaničke eksperimente zbog kojih su fanovi serijala po pitanju ovog nastavka još uvek duboko podeljeni. No, ova kartaška igra unutar igre je na talon donela neke potpuno nove elemente kakvi u igrama do tada još nisu viđeni. Pravila su bila jednostavna, ali istovremeno i ne tako laka za majstorsko ovladavanje, i protivnici su ponekad bili užasno ali pravedno teški jer strog set pravila nije ostavljao mogućnosti za varanje. Karte su se osvajale i gubile iz meča u meč, a povrh toga su kroz sposobnosti nekih od summona unutar igre mogle biti pretvorene u retke materijale i iteme.

Narativni element je takođe igrao bitnu ulogu, te je postojao čitav serijal opcionih kvestova koji su pratili kraljicu karata iz jednog regiona u drugi i uvodili nova specifična pravila igre za svaku oblast u kojoj bi se igrači našli. Iako naizgled jednostavna, ova igra je imala dubinu koja je dovela do toga da se pojave i fan-made verzije za PC koje ste mogli skinuti i igrati bez balasta koji je nekima predstavljao sam FF8. Možemo slobodno reći da je Triple Triad hodao da bi deceniju i po kasnije Gwent mogao da potrči.

Mini-igre kao simulacije života

Već smo se osvrnuli na Shenmue i način na koji ovaj serijal stvari kao što su posao, kupovina, sport ili odmor gejmifikuje i pretvara u zabavne male zalogaje gejmpleja. Ovaj trend preneće se i na druge naslove koji će se očešati o simulacije života kao što su The Sims i Animal Crossing u kojima čak i ako ne postoje nužno kao mini-igre, razne aktivnosti likova bivaju pretvorene u igrive sisteme, ili čak pružaju igračima mogućnost da igraju stvarne stare igre unutar arkada u fiktivnom svetu (kao u Animal Crossingu).

S druge strane, The Elder Scrolls IV: Oblivion je odličan primer unutar mainstream RPG žanra gde su delovi klasa odnosno profesija igračevog avatara dobili prezentovanje veština kroz mini igre. Tako vam je, pored statistika koje su morale biti na određenom nivou, za uspešno mućkanje napitka kroz Alchemy skill ili obijanje brave kroz Lockpicking bilo potrebno i da uspešno pređete odgovarajuću mini-igru. Ovaj trend raširiće se širom žanra u različitim merama te i danas imamo odjeke ove inovacije od pre četvrt veka.

Sportovi, bili stvarni ili potpuno izmišljeni, takođe će se implementirati u svetove u igrama, pa će tako Blitzball iz Final Fantasy X postati istovremeno jedna od najomiljenijih i najomraženijih igara unutar igara – u zavisnosti od toga koliko ste u njemu bili dobri. Čak i više od sporta, ova mini-igra imala je i svoju menadžersku dimenziju, te ste mogli kupovati i prodavati igrače i opremu, prilagođavati timske taktike i učestvovati na turnirima.

Mini-igre postaju sopstveni žanr

Pojavom bite-sized komada zabavnog sadržaja, Nintendo je nanjušio potencijalni rudnik zlata i brže bolje spakovao Mario Party, igru koja je suštinski bila kompilacija različitih mini-igara namenjenih zabavi za više igrača. Umesto usputne razonode, male igre sa jednostavnim mehanikama i kratkim trajanjem uz visok nivo pristupačnosti i replay faktora postale su brz i vrlo uspešan hit, te se ovo pretvorilo u samostalni žanr koji danas broji naslove i iz drugih franšiza kao što su Kirby i Pokemon, ali i samostalni naslovi kao Jackbox, Bishi Bashi i drugi.

Kad mini-igre pobegnu iz svog sveta

Ranije smo spomenuli Triple Triad i kako je igra kartama uspela da dosegne i prostore izvan svoje matične igre. Iako se u ovom slučaju to desilo dobrom voljom tehnički potkovanih fanova, postoje primeri koji su i zvanično probili sopstvene granice. Gwent se godinama nakon trećeg dela Witchera pojavio i kao samostalna, a od nedavno i kao fizička igra kartama. Chocobo Racing iz FF7 takođe je dobio svoju standalone verziju, dok je skrivena igra Geometry Wars iz Project Gotham Racing 2 evoluirala u uspešan standalone naslov.

Čak i u drugom smeru, mnoge stare igre našle su svoj novi život unutar novijih izdanja, počevši od toga kako je Galaga implementirana u Tekken kao mini-igra, pa sve do mnogobrojnih arkadnih klasika koji se u originalnim ili neznatno izmenjenim izdanjima mogu naći u modernim naslovima.

Eksplozivna evolucija od 2005. i dalje

Sa novijim generacijama konzola (PS3, X360) tehničke mogućnosti za razvoj igara bukvalno eksplodiraju, dajući developerima daleko više prostora za igranje sa mehanikama i opcionim sadržajima. Prvobitno nastale kao narušavanje jednoličnog ritma, mini-igre su postale daleko više od pukog odvlačenja pažnje igraču i pretvorile se u bitan deo worldbuildinga i stvorile čitav set pravila i konvencija same za sebe, ponekad čak i van sveta u kom su inicijalno stvorene.

Bum ovog koncepta u periodu od poslednjih dvadesetak godina zahtevao bi sistematski pregled višestruko duži od već prikazanog, tako da vama ostavljamo da uporedite ovaj kratak pregled nastanka i ranog razvoja fenomena mini-igre sa trenutnim stanjem u vašim omiljenim igrama i žanrovima i možda uključite nešto što odavno niste igrali, zarad još jedne runde gwenta po vašem izboru.

—–

Literatura:
https://journals.sagepub.com/doi/abs/10.1177/1555412008314129
https://www.open-access.bcu.ac.uk/8733/1/Games%20within%20Games_Seiwald%20Regina.pdf
https://gamestudies.org/1101/articles/gazzard_alison