Final Fantasy XVI

Nakon skoro sedam godina čekanja, Final Fantasy je dobio još jedan mainline naslov. Kao neko ko je zavoleo ovaj serijal još sredinom devedesetih, mogu priznati da sam se izuzetno radovao izlasku šesnaestice, ali ne bez zebnje – jer gde je hajp tu je i prilika za razočaranje. Kažu da ko se opeče na mleko duva i u jogurt, pa su tako i moja očekivanja bila osedlana zdravom dozom rezerve nakon vrlo dugog perioda u kome nije bilo previše FF igara koje su me zaista oduvale (osim, u neku ruku FF14, ali o prethodnicima više u nekom od budućih tekstova). Ipak, promo materijali koji su nam prethodnih meseci bili servirani, izvrstan demo i neke sjajne prezentacije i intervjui sa razvojnim timom (ispred svih Naoki Yoshida i Koji Fox) su obećavali dosta. Dosta promena, da, ali i dosta dobrih stvari. Sada, posle više od osamdeset sati provedenih u prelepim predelima Valisteje, vreme je da podvučemo crtu i svedemo račune.

Protagonista FFXVI je Klajv Rosfild (Clive Rosfield), mladi mačevalac plemićkog porekla koji će, bez zalaženja u zonu spojlera, proći tušta i tma u svom burnom životu kroz poprilično dugačak vremenski period koji ova igra pokriva. Šesnaestica je igra koja u serijal uvodi mnogo stvari po prvi put, pa tako i akcionu dimenziju i činjenicu da je Klajv jedini lik nad kojim imate kontrolu. Gledano iz ugla da su developeri odlučili da FFXVI zaista bude akciona igra, a ne hibrid kakvi su bili recimo FFXV ili FFVII Remake, ova odluka ima dosta smisla, jer uobičajeni sistem u kome vodite družinu likova jednostavno ne bi bio izvodljiv osim ako ste recimo Gilgameš lično koji umesto mačeva u svojih sijaset ruku drži gomilu kontrolera. No, to ne znači da će Klajv kroz ovu priču koračati sam, naprotiv, vrlo često će mu se pridruživati drugi likovi među kojima su i neki od najboljih koje je ovaj serijal ikada imao.

Fabula Nova Crystallis – ali stvarno

Ono što je za mene uvek bio ključni element svake FF igre jeste njihova priča. U tom pogledu, nažalost, bojim se da jako dugo nije bilo igre u glavnom serijalu koja je ispunila moja očekivanja. Gledano unazad, FF15 je imao neke odlične ideje ali vrlo upitnu izvedbu istih, FF14 (kao i FF11) su zabavni ali njihova MMO priroda čini da se je osećaj potpuno drugačiji od single-player delova, FF13 je bio čvor uvrnutih termina, mutnih mitologija i nedopadljivih likova, a FF12 je imao interesantan svet pun političkih intriga ali je moj osećaj bio kao da sedim na zadnjem sedištu i samo gledam šta se dešava nekim drugim likovima jer je protagonista bio verovatno manje zanimljiv i od onih u FF1. Ovde ću stati sa odbrojavanjem unazad jer FF16 zapravo ima dosta sličnosti sa FF12. Dešava se u kompleksnom i komplikovanom svetu čiji socio-politički atlas isprva deluje konfuzno, ali s vremenom sve kockice dođu na svoje mesto. Klajv je prvi sin Elvina, arhivojvode Rozarije, regiona na zapadu kontinenta Valistea (Valisthea). Njegov brat je Džošua (Joshua), naslednik trona i Feniksov dominant, što je u ovoj igri ekvivalent summonera, s tom razlikom što u svetu Valisteje dominanti ne “prizivaju” Eikone već kroz kanalisanje etera “postaju” oni – ogromna, moćna bića neviđene razorne snage, sposobna da unište protivničke armije i gradove. Drugim rečima, Eikoni su nuklearno oružje, dok su neizbežni kristali ono što Valistea može smatrati svojim fosilnim gorivom. Širom kontinenta nalazi se pet preostalih kristalnih planina koje služe da ljudima obezbede način da koriste magiju bez koje je svakodnevni život postao nemoguć. Narod u svim kraljevstvima kontinenta koristi kristale kao rešenje za sve svakodnevne probleme, od snabdevanja vodom, hlađenja i skladištenja hrane do izvora toplote i svetla. S druge strane, oni koji su sposobni da kanališu magiju bez korišćenja kristala bivaju markirani istog trenutka kada se ta njihova sposobnost manifestuje i koriste se kao robovska radna snaga. Ovo je samo postavka sveta u trenutku kada igra počinje. Kroz godine koje priča pokriva mladi Klajv će početi svoj kvest kao klasičan angsty broody boy kakve smo u ovim igrama viđali sijaset puta, od potrage za osvetom zbog tragedije koja zadesi njega, njegovu porodicu – ali to će ga dalje odvesti u spoznaju sebe i sveta i transformaciju u nešto više.

Otkrivati bilo šta dalje od ovoga bi bilo rizično jer narativ igre na trenutke vrlo subverzivno podriva ono što su klasični tropi žanra, ali u isto vreme uspeva da zadrži obe noge na teritoriji koja je dosta poznata i komforna – naročito nama koji smo na JRPG naslovima i odrasli – a s druge strane ne potpada iskušenju da upadne u bunar patetične nostalgije. Moj krajnji utisak, bez ulaženja u detaljnu analizu (koja je svakako u planu za sve one koji su igru završili), jeste da je FFXVI najbolja single player FF igra nakon PS1 ere. Nije savršena, i definitivno nije najbolja ikada, ali jeste zabavna, provokativna, dirljiva i uzbudljiva. Klajv je definitivno korak napred kada su u pitanju FF protagonisti, njegova odiseja formira vrlo lep narativni luk i pokazuje dugačak i težak put sazrevanja i osvešćenja. Pored njega tu je i galerija sjajno koncipiranih i briljantno odigranih sporednih likova, među kojima je nesumnjivo najveći pogodak najnovija inkarnacija nezaobilasnog Sida (Cid – Cidolphus Telamon, kome glas daje briljantni Ralph Ineson) koji je postao ne samo moj omiljeni Sid u celom serijalu već i jedan od najboljih FF likova koje smo ikada imali. No, uprkos svim ovim sjajnim momentima, postoje i oni ne toliko sjajni u kojima priča, svet i težina tema koje čine okosnicu cele igre uspevaju da se rasplinu više nego što bi trebalo, a ponekad i da se vrlo nespretno i nesrećno uhvate u koštac sa nekim narativnim elementima (kao što je emancipacija i oslobođenje potlačenih, njihov otpor i organizacija – takođe nešto o čemu ćemo uskoro pisati više). Ipak, moj lični konačni utisak je da plusevi dosta nadjačavaju minuse te je konačni utisak svakako izrazito pozitivan.

Eikon May Cry XVI

No, iako je u pitanju igra koja ozbiljno shvata svoju pripovednu dimenziju (o čemu dosta govori punih 11 sati cutscene animacija), FFXVI je prvo i pre svega akciona igra. Štaviše, ovo je izuzetno dobra akciona igra. Iako je ova promena već izazvala oštre kritike jednog dela fanova jer je u pitanju vrlo potpun otklon od potezne brobe kao duge tradicije, moramo biti svesni da je upravo promena najčvršća konstanta FF serijala. Već skoro četiri decenije, svaka sledeća igra traži način da nešto promeni, i mada to ne biva uvek savršeno dobro sprovedeno u delo, moje je mišljenje da je FFXVI napravio pun pogodak ovim obrtom. Naime, za potrebe razvoja sistema borbe angažovan je Ryota Suzuki, čovek odgovoran za isti posao u Devil May Cry 5, i vidi se da je ovde odigrao svoje najbolje karte. Borba je tečna, brza, spektakularna i, ono što je najbitnije, izuzetno zabavna. Iako su trejleri i prezentacije izuzetno obećavali, osećaj kada uzmete kontroler u ruke i uhvatite se u koštac sa neprijateljima je fantastičan – naročito nakon što uđete u šemu sa načinom funkcionisanja arsenala sposobnosti koje Klajv ima na raspolaganju. On, naime, može da izvesne aspekte različitih Eikona kanališe kroz svoje napade – te će vam tokom igre uvek na raspolaganju biti tri seta od po dve sposobnosti koje možete menjati i prilagođavati, plus jedan fiksiran Eikon trait. Primera radi, u samom startu jedini Eikon na raspolaganju vam je Feniks, čiji trait je brzi shift kojim ćete u tren oka prići protivniku i moći da uvežete kao kombo udarac ili magiju. Kasnije otključani eikoni daju vam druge, potpuno drugačije mogućnosti kroz koje možete stil igre potpuno prilagoditi svom senzibilitetu.

Ipak, borba sa “običnim” neprijateljima je samo jedan deo užitka jer FFXVI na svojoj torti ima i (bukvalno) kolosalnu planinu šlaga sa kandiranim višnjama i čokoladnim mrvicama koju predstavljaju dueli Eikona. Dakle, ono što ćete videti već u samom otvaranju igre jeste da se Eikoni hvataju u koštac jedni sa drugima, i to je kaiju spektakl epskih razmera, a vi kao igrač ste njegov učesnik. Otvaranje igre je predstavljeno kroz klinč Feniksa i Ifrita, i zaista je moguće poverovati da ste u ulozi vatrenog giganta koji se bori za svoj život. Osećaj veličine i veličanstvenosti je hipnotišuć, i svaka borba eikona me je držala bukvalno na ivici kauča dok su se dlanovi oko kontrolera preznojavali. Ovih borbi, naravno, nema beskonačno mnogo, ali svaka od njih je pažljivo režiran spektakl koji u igru unosi nove mehanike i novi način igranja u zavisnosti od protivnika: neke od njih su nalik na VS tabačine, neke su shmup/bullet hell, a neke više podsećaju na trkačke igre. Ali svaka je uzbudljiva i apsolutna poslastica za čula.

Budući da je FF ovim nastavkom ipak zagazio u nove, manje poznate vode za svoje uslove, tu su i neki potpuno novi momenti. NG+ je dostupan igračima koji pređu glavni kvest jednom, uz novi nivo težine (Final Fantasy mode) koji pored jačih neprijatelja zapravo donosi i drugačiji razmeštaj i kombinacije istih tokom glavnog kvesta te nećete imati osećaj da igrate potpuno istu igru iznova. Tu su i arcade mode u kome se vaši comboi boduju i rangiraju globalno, time trial arene i neizbežni monster hunts od kojih su neki zaista izazovni. Side contenta i ima i nema mnogo u zavisnosti od toga kako isti posmatrate. Lično sam prošao kroz sve dostupne side questove, i iako je sav taj sadržaj de facto opcioni, takođe daje igraču narativnu i worldbuilding dubinu koja zaokružuje ceo svet i sve naše kompanjone na način koji je u nekim slučajevima čak i ključan za razumevanje celokupne priče. Nažalost, smatram da je ovo jedan od ranije pomenutih trapavo izvedenih aspekata igre jer neke izuzetno bitne delove cele narativne slagalice ostavlja sakrivene iza kvestova koji su vrlo rudimentarne prirode (donesi x, eliminiši y). Ovo, naravno, nije game-breaking ali jeste nešto što se moglo zaobići boljim planiranjem i koncipiranjem u startu.

The Sound of Soken

Ono što je nedvosmisleno očigledno jeste da Valisthea izgleda apsolutno fantastično. Dizajn kompletne geografije je predivan i bilo je mnogo trenutaka u kojima sam morao da usporim i “udahnem” pejzaž. Što se tiče kostimografije, FFXVI nije avangardno urnebesan kao što su neke ranije igre znale da budu, tako da je FFashion u ovom slučaju obuzdan do granica koje je moguće progutati kao realne, čak i kada su u pitanju najčudnije obučeni likovi. Jedino što u vizuelnom pogledu biva manjkavo – a ovo opet nije strano ni ostalim FF naslovima – jeste dizajn “commoner” NPCeva koji, ako se malo bolje zagledate, izgledaju kao da su masovno kopipejstovani nalik na fotošopove sa stranačkih mitinga u novinama. No, s većinom njih nećete ni imati interakcije osim usputnog osluškivanja razgovora, ali ne bi škodilo još malo diverziteta na tom polju. S druge strane, muzika je tihi MVP ove igre. Masayoshi Soken, čovek koji je dobro poznat igračima FFXIV, je maestralno iskoristio svoje odrešene ruke i napravio soundtrack bez koga ova igra ne bi bila ni do kolena epskom osećaju koji postiže uz njegovu muziku. Već prva borba eikona kroz koju prođete u početnim satima igre vam jasno stavlja do znanja da je zvuk tu da vas naježi od glave do pete i digne atmosferu u god tier visine, što ima smisla kada se na ekranu pred vašim očima odvijaju bukvalne bitke bogova. Ako neki aspekt zaslužuje titulu najboljeg dela ove igre, to je bez svake sumnje dizajn zvuka i muzike.

Lični zaključci i poruke nade

U trenutku pisanja ovog teksta, Final Fantasy XVI je već dve nedelje dostupan za igranje. U međuvremenu se pojavilo dosta hvalospeva, što od strane fanova, što od profesionalnih recenzenata. S druge strane, kako je to već postao običaj u svetu gejminga, visoke brojčane ocene takođe bivaju bombardovane nulama i jedinicama od strane nezadovoljnih fanova. Istina je, rekli bismo često, negde između, ali isto tako moramo biti svesni da objektivna istina u procesu obrade i čitanja (zabavne) umetnosti kao takva ne postoji. Svaki doživljaj ove (i svake druge) igre je validan ukoliko je poduprt sudom baziranim na promišljanju i osećanju dela u okviru samog sebe, ali i trenutka u vremenu i društvu u kome postoji. U tom pogledu, ponudio bih svoje zaokruženo mišljenje o FFXVI kao celini u obliku zaključka ovog već vrlo dugačkog teksta.

Final Fantasy XVI nije remek delo. Takođe nije najbolji Final Fantasy koji sam igrao. Ipak, u pitanju je igra koja u svojoj nesavršenosti nosi plamičak nečega izuzetnog, nečega nesumnjivo umetničkog u svojoj srži. Ovo je priča o gubitku i prevazilaženju trauma kroz shvatanje da nikada nismo sami, i da sve naše nesavršenosti i manjkavosti imaju svoje komplemente u drugima – da smo jači kada stojimo zajedno i pomažemo jedni druge. Tako i svi minusi koje bih igri mogao dati ipak nisu bili ni približno dovoljni da umanje utisak da sam kroz ovih skoro 80 sati igranja prošao kroz jedno fantastično i neretko dirljivo putovanje koje mi je postavilo neka jako bitna pitanja – ponekad možda naivno, ali svakako dovoljno jasno da mislim da će svako od nas biti sposoban da ih prenese u svet u kome danas živimo i postojimo. Final Fantasy se uvek menjao, od svojih najranijih koraka pa do danas, i taj put nije uvek vodio nužno ravno napred. Klajv će i sam tokom svog odrastanja shvatiti, pa i reći – sebi, ali i nama – da nije bitno ako napravimo pogrešan korak, sve dok smo sposobni da se zaustavimo i krenemo opet u ispravnom pravcu. Mislim da je Final Fantasy XVI jedan od tih pravih koraka, i po prvi put nakon više od dve decenije sa puno nade i optimizma sam spreman da vidim gde će nas ovaj korak odvesti dalje u budućnosti ovog serijala.

Za potrebe teksta, igru je ustupio Iris Mega