Top 5 srednje dece među video-igrama

Uprkos tome što su večiti baksuz na kome se lome kola, i srednje dete i srednja igra su neophodan posrednik između sadašnjeg i budućeg, ona su mirotvorac, buntovnik, kameleon, oslonac, dežurni krivac i katica za sve. Ovom prilikom podsećamo vas na pet igara u sredinama legendarnih trilogija koje, baš kao i srednja deca, uglavnom bivaju ili preoštro kritikovana, ili neopravdano zanemarena. A ukoliko ste i sami srednje dete, možda ćete biti motivisani da nekoj od njih date šansu i dobro se zabavite. Jer, srednja deca su takva, iznenade kad se od njih to najmanje očekuje. 

The Witcher 2

Prilikom razvoja svoje prve igre, The Witcher, koncept poljskog studija CDPR bio je krajnje jednostavan: pružiti igračima mračnu priču za odraslu publiku čija će okosnica biti moralne dileme, nezaboravni likovi i odlično napisani, narativno bogati kvestovi, istovremeno ne stavljajući preveliki pritisak na igrača u pogledu mehanika igre. Prema rečima suvlasnika studija Michała Kicińskog, svako bi bio u mogućnosti da pređe ovu igru jednom rukom. I ne, nije mislio na one razglednice koje Geralt sakuplja tokom igre, već na jednostavnost koja bi igraču omogućila da tokom igranja opušteno u drugoj ruci drži ‘ladno pivce. Da li je bilo nezgrapno? Apsolutno. Da li je bilo zabavno? Bez svake sumnje. Toliko zabavno da je CDPR sakupio dovoljno sredstava da priušti svom srednjem detetu bolje uslove za razvoj, u pokušaju tranzicije ka savremenijem gejmpleju koji bi privukao širu publiku i omogućio ulazak u klub velikih igrača.

The Witcher je imao nezgrapni šarm zrelog i naočitog momka iz varoši koji nije fensi džiber kao momci iz velegrada, ali se za njim okreću sve devojke. S druge strane, The Witcher 3 će postati probitačno i blistavo dete, brzo, okretno, i oštroumno, koje zna šta hoće i kako da do toga stigne. A The Witcher 2… je naprosto u sredini. Ono (na glavu) ispušteno osrednje srednje dete koje nije ni tu ni tamo, ali je željno svega i fascinirano svim tim silnim mogućnostima koje prethodnik nikada nije imao, a naslednik dobio na tacni. Istovremeno je hteo toliko toga, i ni na jednom polju nije dobacio do sopstvenog maksimuma, no to ga nije sprečilo da entuzijastično isprobava sve što mu novi život pruža, krčeći sebi put u društvu suptilnošću giljotine.

Adaptiranje na novo i savremeno nikad ne prolazi bezbolno, pa je tako The Witcher 2 uprkos dobroj volji i dalje bio graciozan poput Hercegovca na času baleta, ali nepobitni nasleđeni sirovi talenat se nije mogao sakriti. Bez obzira na to da li odlučite da pomognete lokalnoj montipajtonovskoj grupi specijalaca da rastura lanac trgovine kokainom u pograničnoj pripizdini, ili dekonstruišete mit o Fidelu Kastru kao notornom ženskarošu dok prisustvujete svetom ritualu lezbomantike, količina bizarnih sranja u koje samo Geralt od Rivije može da se uvali, i iz svega izađe nepovređen*, čini ovu igru pravim malim nebrušenim dijamantom u blatu Vergena kog su mnogi igrači u stanju da previde. Kao što ponekad previdimo ono srednje dete koje je želelo tako mnogo, a nije bilo baš sjajno ni u čemu čega se dohvatilo, jer je na vreme shvatilo da je biti dovoljno dobar i probati sve što te zanima i što se nudi ponekad zabavnije od ambicije da se bude najbolji.

*- Ko se nikada nije probudio sa odvratnom tetovažom na vidljivom mestu nakon pijane noći, neka baci prvi kamen.

Halo 2

Svesti Halo serijal na “osnovnu trilogiju” je isto kao reći da je “Ana Karenjina” … ljubić. Međutim, rastegnućemo do pucanja kriterijume ove teme jer volimo Halo, a i jer nam se može. Uostalom, baš kao i u “Ani Karenjinoj”, i Halo saga prepuna je i odličnih i ne tako dobrih poglavlja, ali i sporednih epizoda periferno vezanih za centralnu nit priče, neophodnih za razumevanje detalja.

Za razliku od “Ane Karenjine”, u svetu video igara sve nesrećne porodice nesrećne su na isti način, budući da raskoli neminovno nastaju zbog uvek istog razloga – korporativne pohlepe. A ukoliko postoji oličenje korporativne pohlepe (kojoj ćemo u budućnosti posvetiti nekih novih Top 5), onda je to zli očuh Microsoft. Primivši u svoje okrilje Bungie studio, baš poput bahatog zemljoposednika koji se ženi sirotom ali plodnom seljankom, Microsoft je od svoje nove (bračne) investicije očekivao samo jedno: rađaj sinove, koji će biti perjanice Xbox konzole, daj mi naslednike koji će biti brzi, jaki i okretni i puniti moje džepove profitom, a tebi, uboga Bungie, treba da služi na čast što si sada deo ovako ugledne familije.

Što bi se reklo, tri sina kao tri jablana među borićima – Halo: Combat Evolved, Halo 2 i Halo 3 na svojim leđima su izneli naveći deo Xbox popularnosti, dok su se u kući Microsofta sve više i više čule svađe i želja Bungie-ja da raskine pakt sa đavolom.  Dok je Halo: Combat Evolved bio zaslužan za redefinisanje FPS žanra, a Halo 3 za podizanje standarda u prezabavnim multiplayer i co-op igranjima, Halo 2 je stojao postojano u sredini ove trilogije, voljen, prihvaćen, dinamičan i zabavan, ne obazirući se na sitna cepidlačenja i prigovaranja da se moglo i bolje u odnosu na prethodnu igru (nije) i da će naredna biti bolja (možda). Da je zaista srednje dete, Halo 2 bi bio mitsko stvorenje, poput jednoroga ili sirene, koje pršti sigurnošću u sebe i efikasno radi sve ono što treba da se uradi – baš kao i Master Chief. No uprkos pokušajima da se brak spase novom decom (Wars, ODST, Reach), razvod između Microsofta i Bungie-ja je bio neminovan i ružan, te su pohlepnom očuhu ostala deca tj. prava na Halo, a nesretnoj developerskoj kući ekvivalent bacanja pod voz, u organizacionom smislu. Godine su prolazile, Halo porodica je rasla, Halo: Combat Evolved će se na svoj 25-ti rođendan reinkarnirati po treći put, a Halo 2 i dalje ostaje neprevaziđena adrenalinska vožnja koja blista rame uz rame sa starijim i mlađim bratom, jer je odavno jasno – ova deca su uveliko nadrasla i mater i očuha, a porodično ime Halo pripada samo njima.

Mass Effect 2

Pad kuće Bioware teatralna je i dramatična saga kojoj bi se mogao posvetiti čitav serijal tekstova. Preveliki ulozi, nerealistična očekivanja, međusobna unutrašnja trvenja – sve su to nedvosmisleni pokazatelji nezdrave porodične dinamike na relaciji Bioware – EA. Naravno, neminovno je bilo da se sve ovo prelije na keca u rukavu od kog se očekivalo da, u najmanju ruku, magično spase brod koji je već na samom vrhuncu slave plovio ka ledenom bregu – Mass Effect. Zamišljen kao sleek and sexy svemirska trilogija, priča o svojeglavom komandantu Šepardu bila je adut od kog se očekivalo sve. Budi najbolji, donesi slavu, spasi studio, vrati uloženo i umnoži ga. Bez pritiska, naravno.

Svaki deo Mass Effect-a bio je shitshow za sebe. Dok je prvi deo bio predmet javne televizijske debate o nemoralu i dekadenciji, a treći deo ušao u anale gejminga kao udžbenički primer loše organizacije i rada pod pritiskom, Mass Effect 2 je nekako ubo trenutak kada je porodica Bioware već očigledno počela da nalikuje Titaniku.  Uložena su velika sredstva da Mass Effect 2 pomiri velika očekivanja publike i buru moralne panike u javnosti, istovremeno stvarajući unutrašnji raskol sa Dragon Age delom familije koji je aktivno ostajao bez sredstava koja su nemilice krkana na drugu stranu. Baš kao i kod Šeparda, uloženo je u tim ljudi koji (naizgled) dobro rade pod pritiskom, uloženo je u bolju opremu i tehniku, razglašeno je na sva zvona da se sprema nešto novo, nešto divlje, nešto što će rešiti sve probleme. A baš kao i Šepard, i Mass Effect 2 će, jednom kad se pojavi, smiriti tenzije, pomiriti posvađane, učiniti sve što je potrebno da se već jednom zaplovi ka napretku i sigurnoj budućnosti. Bez pritiska, naravno.

Srednja deca koja, ni kriva ni dužna, završe kao mirotvorci u posvađanoj kući, obično su prinuđena da premošćuju nekakav generacijski jaz za koji niti su odgovorna, niti umeju da se nose sa tim na adekvatne načine. Mass Effect 2 bi imao sreće da je samo to bilo u pitanju. Od njega se zahtevalo da nađe kompromis u svemu i da istovremeno bude najbolji i najmoderniji i da sve to učini najbrže moguće, što je, naravno, neminovno dovelo do napuštanja broda koji je upravo spektakularno udario u glečer i počeo polako ali sigurno da tonucka na dno. Međutim, kao i Šepard, kada je shvatio razmere prevare na koju je nateran, i Mass Effect 2 je preuzeo kormilo u svoje ruke i odlučio da dovede ovo poglavlje priče do završetka i pripremi teren za spektakularnu završnicu u kojoj će, narodski rečeno, govno pogoditi ventilator – i fiktivno i u stvarnosti, jer (slatke li ironije) život oponaša umetnost. A u situacijama kada je ulog bezmalo sve, potrebna je hladna glava i čvrsta ruka da se smire strasti i pomire nepremostive razlike da se učini nemoguće. Bez pritiska, naravno.

Dark Souls 2

Stišnjen između akademski ostvarenog starijeg i šarmantnog mlađeg pred kojim je blistava budućnost, Dark Souls 2 je ono srednje dete koje sve radi za inat. Nedostatak pažnje i usputna briga prepuštena široj rodbini dovela je do toga da Dark Souls 2 nosi iznošenu odeću starijeg brata i jede kekse sa poda dok niko ne gleda, demonstrativno praveći sranja na sve strane kako bi zadobio malo roditeljske pažnje. Žalbe razrednog starešine bile su raznovrsne i maštovite, i tokom školovanja postajale sve gore, od bezazlenog zaključavanja zbornice sa spoljne strane, guranja dece u blato, preko ubacivanja petardi u uske hodnike, pa sve do polivanja kiselinom u kabinetu za hemiju i guranja đaka prvaka preko ograde “da bi na vreme naučili šta je gravitacija”. Svaki atom ovog srednjerođenog vrištao je JA SAM POSEBAN, SLOBODAN I SAMO SVOJ dok je od buntovnog i neshvaćenog tinejdžera odrastalo u drkadžiju od one vrste koji kolegama u kancelariji ostavi samo jedan listić wc papira na rolni.

Nije da je Mijazaki namerno zanemario razvoj Dark Souls 2 – reći ćemo da je imao poverenja u svoje saradnike, Šibuju i Tanimuru. Uostalom, zadatak je bio lak: zadržati ono što je bilo dobro, poboljšati ono što je bilo ne tako dobro, nastaviti kako smo započeli i… mooožda neke elemente napanjiti na 11, zašto da ne.  A možda i 12. Ili 13. Malo po malo, Dark Souls 2 se otimao kontroli i poprimao osobine toksičnog seronje koji mnogo pruža, ali traži daleko više, i sa kim je svaka interakcija hod po oštrici noža jer niste sigurni da li ćete upravo prisustvovati najneverovatnijem događaju u svom životu, ili će vas ovaj pakosni šupak dovesti u situaciju da tražite zabranu prilaska.

No kako se to obično posreći pakosnim šupcima od kojih rodbina ne odustaje, tako je i Dark Souls 2 uspeo da pronađe kakvo-takvo mesto u Fromsoft porodici, možda ne kao neko ko sedi pri čelu stola na slavi, ali definitivno kao neko ko će uvek biti pozvan, iako će doći praznih ruku i pljunuti šlajmaru u žito dok niko ne gleda. Uostalom, jedan od razloga zbog kojih takvi imaju najviše sreće jeste i taj što se uvek nađe neko ko (na svoju žalost) smatra da su možda samo neshvaćeni i da im treba pružiti šansu, jelda. Ima ko voli da pati.

Dragon Age 2

Već u samom razvoju nekako prepušteno samom sebi, ovo mučeno srednje dete uglavljeno između prvorođenog wunderkinda Origins-a i mlađeg brata Inqusition-a (koji je uvek dobijao previše pažnje), trpelo je od samog starta neostvarene ambicije EA maćehe. Iz običnog DLC-ja bilo je prinuđeno da evoluira u zasebnu igru, pri tome ne dobijajući ni adekvatnu podršku ni dovoljno vremena – samo zahteve. I kako to obično biva sa nikad dovoljno dobrim detetom, depra se maskira neukusnim humorom, krajnje problematičnim izborom društva i potpunim osećanjem nepripadanja, a sve to za šankom najprljavije rupčage najprljavijeg kvarta u najprljavijem gradu Thedasa, Kirkwallu.

Repetitivne mape i smandrljan treći čin igre jasan su pokazatelj da je pravo čudo što je igra uopšte izašla u igrivom stanju, s obzirom na svega godinu ipo dana razvoja i apsolutni haos koji je u to vreme harao Bioware-om (kao da je s njima ikad bilo drugačije). Opravdano kritikovana i neopravdano omrznuta, ova saga o dođošu koji beži od rata i generacijskih trauma pravo u polikulu propaliteta sastavljenih s koca i konopca, tokom tri narativna poglavlja hoda po tankoj liniji između antičke tragedije i potpuno sulude epizode “It’s Always Sunny in Philadelphia”.

I kako to obično biva – nedostatak roditeljske brige uglavnom dovodi do rasula, ali ponekad i do oslobađanja od svih stega i inhibicija. Dragon Age 2 možda jeste ono srednje dete kojem roditelji kenjaju što se nije skućilo i uljudilo (jer Origins svi vole, a Inquisition je čak dobio Game of the Year nagradu) i koje će na porodičnoj sahrani poluglasnim šapatom davati savete zamomčenom rođaku o masaži prostate – iz najbolje namere. Ali više od toga, Dragon Age 2 je zasigurno ono srednje dete sa najviše potencijala od kog na kraju nije bilo ništa, i koje je u svakom trenutku svesno da pravu priliku možda nikad nije ni dobilo, ali ga to ne sprečava da bude najzabavnija osoba kojoj se svi obraduju gde god da se pojavi. Pomalo krindž, voljena od strane čudaka, nesputana, i u svakom smislu sama sebi dovoljna. Na kraju krajeva, porodicu ne možemo birati, ali ekipu s kojom ćemo završiti na međunarodnoj poternici možemo.