Top 5 detalja iz igre “Sekiro: Shadows Die Twice”

Mnogo toga je već rečeno i napisano tokom prethodnih godina o igri “Sekiro: Shadows Die Twice”. Osmišljen tokom razvoja “Tenchu” igara i smešten u domaštani sengoku period, “Sekiro” je Fromsoftovo ljubavno pismo Japanu ispričano kroz mnoštvo isprepletenih motiva šintoizma, budizma, japanske mitologije i lokalnih običaja. Iako bismo želeli da napišemo toliko toga (jer naš dobri šinobi to zaslužuje), donosimo vam (za sada) pet odabranih, čisto japanskih detalja iz ove sjajne igre koji će vas možda zainteresovati da “zavirite ispod haube” priče koja je sama po sebi fantastična već i na pukom nivou radnje, ali za znatiželjne, nudi mnogo, mnogo više.

Shugendo

Kada su se 1907. godine alpinisti predvođeni Jošitarom Šibasakijem popeli na (kako se tada verovalo) poslednji neosvojeni vrh Japana, Tsurugi, dočekalo ih je (neprijatno) iznenađenje – neko je već bio ovde. Na vrhu su stajali pobodeni zarđali mač i ceremonijalna palica kakve poseduju pojedini budistički monasi. Mač i palica su doneti sa vrha, a kasnije ispitivanja pokazala su da su stari oko 1000 godina, što ih smešta u kasni Nara ili rani Heian period japanske istorije – vreme uspona yamabushi asketa, čiji se religijski pokret karakterističan isključivo za Japan naziva shugendo.

Yamabushi na planini Ishizuchi

Shugendo, kao možda najezoteričnija grana budizma, nastao je mešanjem sa elementima lokalnog folklora i pojedinih šinto običaja. Posvećenici shugendou, spomenuti yamabushi, takođe poznati i kao shugenja, “planinski ratnici”, poznati su po rigoroznim treninzima, meditiranju u vodi i pod vodopadima, intenzivnim planinarenjima i verovanju da se kroz direktnu vezu čoveka i prirode može dostići prosvetljenje. Shugenja takođe služe kao svojevrsni “vrači” lokalnih zajednica, posrednici u religijskim ritualima i iscelitelji. Da je spiritualna i mistična strana shugenja tokom vremena postala poznata širom sveta, pokazuje i spellcaster klasa pod istim nazivom smeštena u svet Forgotten Realms D&D kampanja. 

Papirne vetrenjače

Tako da, ukoliko ste ikada pokušali da se dočepate one male papirne vetrenjače i iznova padali u ambis – bez brige. Put su namerno otežali gunđavi monasi koji svoju tajnu prosvetljenja čuvaju strastveno baš kao i prirodu oko sebe. Iako je shugendo danas delimično turistička atrakcija, i dalje privlači nemali broj budističkih sledbenika koji pokušavaju da nađu koren sopstvenog bića među šumama i vrhovima planina. Razumljivo – ljudi su govna, ali planine su prekrasne.

Goshikimai

Da li ste i vi potrošili 1600 krvavo (u bukvalnom smislu) zarađenih sena na nešto što se, u prvi mah, činilo kao zanimljiva stvar koja će vam sigurno zatrebati? Ne bi bila tako skupa i šarena i svetlucava da nije korisna, jelte? Čestitamo, postali ste žrtva trgovačke prevare! Jer, kome trebaju svetlucava zrna pirinča da obeleže put kojim ste prošli, ukoliko iza našeg Sekiroa ostaje trag naslaganih leševa mučki smaknutih s leđa?

Preskupi šareni pirinač

Šareni pirinač od 1600 sena ekvivalent je, na primer, šarenom kamenju koje u igri “Elden Ring” može da se koristi da se obeleži put kojim ste prošli (da, gubili smo se u kanalizaciji Leyndella, kako ste znali?). Međutim, vertikalnost mapa i njihova kompaktnost u “Sekirou” čini šareni pirinač pakosno bespotrebnom prevarom, ali zato diskretnim namigivanjem goshikimai šiframa – tajnom pismu koje su srednjovekovni šinobiji i kunoichi koristili za međusobnu komunikaciju na špijunskim zadacima. Ovo pismo sastojalo se od različitih kombinacija šareno obojenih zrna pirinča (ljubičasta, crvena, plava, žuta i crna) koja su odgovarala određenim fonetskim grupama japanskog jezika. Zrna pirinča, složena u poruku, bila bi ostavljana na sigurnim lokacijama gde ih ne bi razneo vetar ili pojela trulež. Sve ovo bio je samo deo elaboriranog sistema komunikacije u špijunskoj mreži zvanog dentatsu-jutsu, a koji je služio za brzo prenošenje informacija među agentima širom oblasti tadašnjeg Japana.

Pirinčani nindža-šifrarnik

Šteta je što šareni pirinač u igri nije iskorišten malo bolje osim za crtanje, khm, koječega po zemlji tehnikom poentilizma, a pride smo ostali uskraćeni za Sekirovu reakciju nakon što je za 1600 sena kupio alat koji ne može da koristi, jer, da parafraziramo Markesa – šinobiju nema ko da piše. Doduše, da nindže imaju smisao za humor, verovatno bi ovako izgledao.

Shimenawa

Ukoliko ste uradili mnogo toga kako treba: 1) bili na pravom mestu u pravo vreme i prisluškivali pravu osobu 2) sakupili stvarčice od koristi i, kao najvažnije, 3) čvrsto odlučili da se jednom zadato obećanje nikad ne sme prekršiti, verovatno ste shvatili da niste sebi nimalo olakšali život, ali hej, barem ćete videti sveta. To što se taj svet zove Mibu Village nekako ide u rok službe prosečnog šinobija koji je odlučio da gura prst u oko stvorenjima većim od sebe. Ali čak ni šinobi kakav je Sekiro – sa impresivnim stažom u natprirodnim bizarnostima – nije bio spreman na antropomorfni konopac koji oživljava i nosi vas pravo na nebo.

Vaš uber je stigao

Konopac u japanskoj mitologiji ima značajnu ulogu granice ili kapije između dva sveta. Shimenawa, posvećeni konopac koji se pravi upleten od pirinčane slame ili konoplje, okačen na oltarima predstavlja (između ostalog) granicu između sveta božanstava (kami) i sveta ljudi. Shimenawa koji oživljava i odnosi Sekiroa iz podzemnog sveta pravo u realm božanstava vrlo verovatno je inspirisan najvećim shimenawa konopcem u Japanu – ova grdosija nalazi se u Izomou, na oltaru Izumo Taisha (koji se smatra najstarijim šinto svetilištem u Japanu) i teži između 4 i 5 tona, dužine je 13,5 metara, a svakih nekoliko godina propali delovi konopca bivaju zamenjeni novima, kako bi se očuvala moć kamija koji obitavaju oko ovog mesta.

Najveći shimenawa konopac u Japanu u svetilištu Izumo Taisha

Da bi se zadobila milost bića koje je čuvar neba i brana između svetog i profanog, potrebno je mnogo koraka kojima se opravdava poverenje natprirodne sile u jednog malog čoveka naoružanog samo katanom i tvrdoglavom voljom da svet učini boljim mestom. Stoga je, narativno gledano, Sekiro prinuđen da ispuni mnoštvo uslova kako bi mu se omogućio pristup zagađenom nebeskom izvoru kog želi da očisti. Ali kako kažu TBF, samo čisto srce i ničeg se ne boj… a ostalo će da reši oštro sečivo.

Kemari

Šintoistička podela sveta više je nego očigledna na svakom koraku igre. Mitološko nebo (Takamagahara), gde obitavaju kami, jeste Fountainhead Palace, dok podzemni svet (Yomi) predstavlja Mibu Village. Između njih smeštena je zemlja smrtnih ljudi, u japanskoj mitologiji zvana “zemlja trščanih polja”, a igračima Fromsoft igara poznata kao Land of the Reeds. I ako zanemarimo ogromnog šarana koji želi da vas pojede, gmizave starce koji vam isisavaju snagu i mladost, polulude ratnike koji vas šiškebabuju kako stignu i volšebnika koji propušta munje kroz jezero onog trenutka kad umočite palac u vodu, gotovo bi se dalo zaključiti da je Fountainhead Palace skladno i spokojno mesto, sve dok mučeni Sekiro ne dobije i – loptu u glavu. Ne, nije to bio Roberto Karlos, već prosečan igrač kemarija.

Je li neko za PES?

Igra koja se igra u Japanu više od hiljadu godina, kemari je zapravo došao do japanskih ostrva iz Kine, kao varijanta kineskog sporta sa loptom zvanog kudžu. Kemari zapravo i nije kompetitivan sport i nalik je na picigin – cilj je da lopta ne dotakne tlo, a igrači je dobacuju između sebe koristeći sve sem ruku. Lopta zvana mari je od tvrde konjske kože što je zapravo čini sjajnim projektilom u slučaju da vas dokoni okami ratnik spazi kako se šunjate po nebeskoj palati nepozvani u vreme smene straže.

Nekada smatran za znak kulture i dobrog karaktera, danas tradiciju kemarija neguju uglavnom šinto sveštenici, a koliko je kemari neuništiva tradicija u Japanu, pokazuje i činjenica da je još 1903. doneta uredba o njegovom očuvanju kao kulturnog nasleđa, nakon čega se tradicionalna novogodišnja utakmica ustalila kao običaj u šinto hramovima širom Japana. Ko zna, da je Sekiro pazio na časovima veronauke, možda bi bio u stanju da napuca nekog od stražara volejom i olakša sebi put do zmajevog gnezda.

Omukade

Borba Čoveka protiv Bube motiv je star koliko i sami ljudi i bube, pa je tako neminovno bilo da se i naš protagonista zaleti nekim ekvivalentom papuče na arhineprijatelja svake poštene kuće. A pojavljivanje stonoga nije nimalo slučajan izbor – stonoge igraju značajnu ulogu u japanskom folkloru, pre svega kao nečista i zlobna bića, mukade. Sukob između stonoge i zmaja jedna je od tema sage o Fuđivara no Hidesatou, istorijskoj ličnosti Heian perioda japanske istorije, poznatom šogunu, ratniku i vojskovođi čiji je lik tokom vekova prerastao u mitološku figuru, i čije su avanture opisane u književnom delu Tawara Tōda Monogatari, veoma popularnom u Edo periodu, tokom kog je ovaj ep štampan u vidu ilustrovanih knjiga i svitaka, od kojih su mnogi sačuvani i danas.

Mislim da ovo nije besmrtnost kakvu smo želeli

Hidesato protiv Omukade

Prema legendi, kralj zmajeva jezera Biwa poslao je svoju kćer kao glasnika junaku Hidesatou, kako bi ga zamolila da im pomogne da se reše naročito velike stonoge – Omukade – koja se omotala oko planine Mikami tačno sedam ipo puta. Naoružan hrabrošću i gomilom strela umočenih u sopstvenu pljuvačku, Hidesato je uspešno obavio zadatak i oslobodio planinu Mikami gmizave napasti. Kralj zmaj i njegova kćer bili su toliko impresionirani Hidesatovim podvigom da su ga bogato nagradili: vrećom pirinča koja se nikada ne prazni, balom svile koja se nikada ne završava, kotlom za kuvanje koji sam kuva najlepšu hranu i velikim zvonom kog je Hidesato poklonio hramu Miidera. Nažalost, Hidesato nije zadobio i ruku zmajeve kćeri – zmajevi ipak drže neki nivo.

Stonoge u igri predstavljaju stagnaciju, nečistoću (kegare u šintoizmu) i “prečicu” do besmrtnosti koja umesto bega iz Samsare ne nudi ništa osim ispraznog večnog postojanja bez duše, poput surove šale na račun budističkih monaha iz hrama Senpou koji su kažnjeni za svoje eksperimente sa veštački stvorenom večnošću. Zmaj, sa druge strane, jeste ukaljani dar besmrtnosti sa najvišeg izvora, samog neba, i taj dar ujedno je i prokletstvo i propast Ashine usled zaslepljenosti ambicijom. I stoga je vraćanje božanskih darova kojima smrtan čovek nije dorastao jedini ispravan put – beskrajni krug patnje je nešto što moramo sami prekinuti, sopstvenom voljom i odricanjem, a ima li ko sposobniji da prekine taj ciklus od jednog skromnog šinobija vernog zadatom obećanju, koji je pogledao u lice izopačenog božanstva i pobedio ga – mačem.